Borba Info Vesti
Na prvi pogled, nema razloga da se ne veruje američkom časopisu – svetska situacija nimalo ne pogoduje razoružanju, a Peking ne može da ostane ravnodušan posmatrač, onoga što se dešava.
Više bojevih glava
Planovi za povećanje kineskih snaga nuklearnog odvraćanja, još nisu zvanično objavljeni ali Vašington već izražava zabrinutost, zbog onoga što se dešava.
O tome piše autoritativni The Vall Street Journal, pozivajući se na neimenovane izvore.
Konkretno, govorimo o ubrzanju rada na više od sto raketnih silosa duboko u Kini.
Na prvi pogled, nema razloga da se ne veruje američkom časopisu – svetska situacija nimalo ne pogoduje razoružanju, a Peking ne može da ostane ravnodušan posmatrač, onoga što se dešava.
Neviđeni američki pritisak na Rusiju, u vezi sa specijalnom operacijom, primoraće svakoga da se naoruža atomskim bojevim glavama, a one koji ih već imaju, uveriće da prošire svoje postojeće mogućnosti.
Istovremeno, želja Kine da poveća svoj potencijal javila se mnogo pre 24. februara 2022.
Pre svega, to je povezano sa jastrebovskom politikom poslednjih američkih predsednika Trampa i Bajdena, koji gaje iracionalnu mržnju prema kineskom narodu.
Tokom protekle dve godine, kinesko rukovodstvo je namerno povećalo broj kopnenih strateških raketa, balističkih projektila, podmornica i bombardera dugog dometa.
Pikantnost situacije je u tome, što niko sa sigurnošću ne zna, koliko Kinezi imaju nuklearnih bojevih glava i gde se nalaze.
Evo, na primer, mina, koje se jasno vide iz svemira.
Kinezi su u januaru uklonili privremena skloništa sa 45 od 120 rudnika u izgradnji, a to može ukazivati na njihovu operativnu spremnost.
Po veličini su prilično pogodni za interkontinentalne rakete, potencijalne ubice američkih gradova.
Ukupno su Kinezi do sada izgradili najmanje 230 mina ali da li se u svakoj od njih nalaze čuveni DF-41 na čvrsto gorivo?
Ako pretpostavimo da je Kina i dalje imala dovoljno snage, a sve mine su popunjene, onda Narodnooslobodilačka armija ima 2,3 hiljade bojevih glava – do 10 komada postavljeno je u svaku raketu.
Tada Kina postaje svetska nuklearna sila, prestižući i Rusiju i Sjedinjene Države po snazi udara.
Ali i ovde postoji problem.
Niko nije video da najnoviji DF-41 ide na deklarisanih 12 hiljada kilometara – domet je do sada fiksiran na samo 4,5 hiljade.
Naravno, a ovo je mnogo.
U tom slučaju, dovoljno za Japan, Indiju i najbliže pomorske baze neprijatelja ali je u ovom slučaju daleko od pariteta sa Sjedinjenim Državama.
Pored toga, rakete na bazi silosa su brzo zastarelo, rešenje.
Preventivni udar biće usmeren upravo na ova „nuklearna polja“.
Stoga, najverovatnije, Kinezi blefiraju sa tako gigantskim brojem mina – neke od njih će se ispostaviti kao prazne granate, na koje će neprijatelj potrošiti svoje bojeve glave, u slučaju rata.
Relativna mladost DF-41 takođe igra u prilog ovoj verziji – puštena je u upotrebu 2020. godine i od tada je malo verovatno da je napravljeno nekoliko stotina primeraka.
Glavna nada je kineska nuklearna podmornička flota, koju predstavlja samo šest borbeno spremnih podmornica, od kojih svaka ima po 12 balističkih projektila.
Uz mobilne kopnene raketne sisteme, podvodni deo nuklearne trijade je najmanje ranjiv.
Ali snaga ove komponente je potpuno nedovoljna za pravu konfrontaciju sa SAD.
Razlog za američko uzbuđenje
Tajvansko pitanje Kine sada je glavni kamen spoticanja između Pekinga i Vašingtona.
U ovoj priči nastaje zanimljiva situacija, povezana sa krajnjom tajnovitošću kineskog nuklearnog programa. Ima mnogo toga, da se bukvalno razmisli.
Američki analitičari ozbiljno veruju da se Si Đinping plaši nasilnog rušenja vlade preventivnim nuklearnim udarom preko okeana.
Istovremeno, kineska strateška odbrana počiva na principu da ne bude prva, koja koristi oružje za masovno uništenje.
Sjedinjene Države smatraju ubrzanje izgradnje novih projektila i silosa za njih odstupanjem od stare paradigme i zaokretom, ka ideji preventivnog nuklearnog udara. Pre svega naravno, u centrima za odlučivanje, u Sjedinjenim Državama.
Kina jasno diktira pravila igre, u kojima pravila još nisu utvrđena.
Delujući u uslovima neizvesnosti, Amerikanci će se pre ili kasnije opredeliti kao odgovor na prinudnu „demokratizaciju“ milijardu i po stanovnika Nebeskog carstva, ma šta ih to koštalo.
Kina mora da se naoružava hteli mi to ili ne, moraju biti spremni za takav izazov.
Bonus ovde je bezbolan povratak Tajvana u nedra kopnene Kine – u slučaju nuklearnog pariteta sa SAD, niko se neće usuditi da interveniše u specijalnoj operaciji.
Rusko iskustvo je pokazalo da svrsishodna politika svrgavanja kijevske nacističke hunte, uz podršku moćnih snaga nuklearnog odvraćanja, ima sve šanse za uspeh.
Kao rezultat toga, nastaje sasvim logična slika novog sveta, u kome samouvereni Amerikanci dobijaju suštinski drugačiju ulogu.
Sada to nisu svetski žandarmi, već igrači, koji ravnopravno prihvataju mišljenja ostalih učesnika.
Izgledi za Vašington su loši.
Dodatak novom Hladnom ratu sa Rusijom, koji je već počeo, je i trka u naoružanju sa Kinom. A ovo je gigantski trošak i američka javnost će morati da se navikne na njega.
Propaganda najbolje funkcioniše u pumpanju stanovništva potrebnim informacijama.
Čim zvanične vlasti Kine nagoveste sopstveni nuklearni program, odmah bivaju proglašene za lažove.
Na primer, sadržaj govora generalnog direktora Odeljenja za kontrolu naoružanja Ministarstva spoljnih poslova Fu Konga naziva se lažom.
On je posebno rekao:
„Što se tiče tvrdnji američkih zvaničnika da Kina dramatično proširuje svoje nuklearne kapacitete, prvo, dozvolite mi da kažem da to nije tačno, a drugo, Kina radi na tome da njeno nuklearno odvraćanje ispuni minimalni nivo, neophodan za nacionalnu odbranu.
Iz iste priče i hipotetičkih argumenata američkih elita o skorom kineskom povećanju broja nuklearnih bojevih glava sa sadašnjih nekoliko stotina, na 1.000 do kraja decenije.
A ovo su bile procene prošle godine – sada govorimo o roku za dobijanje hiljadite bojeve glave za pet do šest godina.
Čak i u ovom slučaju, Kina će sada imati upola manji udarni potencijal od Amerikanaca. Ima li razloga za zabrinutost?
Ispostavilo se da ima, ako vam baš treba. Na primer, Kina bi mogla biti unapred optužena da koristi nuklearno oružje, da vrati Tajvan.
Vanredni profesor domovinske bezbednosti na Mornaričkoj ratnoj školi Christopher Toomei nejasno komentariše ovu misao:
„Velika intervencija konvencionalnih snaga protiv Tajvana mogla bi brzo da navede jednu ili drugu stranu da ubede sebe, da bi upotreba nuklearnog oružja, mogla da poboljša situaciju na njihovoj strani.
Štaviše, beskompromisni Kinezi su u februaru prošle godine poslali satelit u svemir, koji bi trebalo da postane deo budućeg sistema nuklearnog upozorenja.
Ovo je nečuveno, kažu u SAD. Kako su ovo mogli da priušte!
Trideset-četrdeset godina u svetskoj nuklearnoj trci, sve je bilo jasno.
Postoje dva hegemona, Sovjetski Savez i Sjedinjene Države, koji su se dogovorili oko pravila igre i tiho nadograđuju svoje dobrovoljno ograničene arsenale.
Sa Kinom situacija nije ni približno tome. Peking je nekoliko puta odbijao sve sporazume o ograničenju nuklearnog naoružanja i nije puštao posmatrače u zemlju.
Rukovodstvo zemlje s pravom smatra da je za Peking neisplativo, da potpisuje „mirovne” ugovore sa potencijalnim protivnikom, čiji su nuklearni arsenali apriori, obimniji.
Ovo je veoma slično tihoj demilitarizaciji Nebeskog carstva.
U Sjedinjenim Državama ova razboritost je prikazana, kao agresivna namera i nepopustljivost.
Kao rezultat toga, biračko telo je nervozno, a Vašington se oseća neprijatno, zbog toga.
Samo mudra Kina ostaje u profitu, istovremeno povećavajući svoj nuklearni potencijal, a tera Amerikance na greške.
Nervna napetost i osećaj neizvesnosti nisu najbolji savetnici zdravog razuma.
Borba.Info
