Borba Info Vesti
Tokom specijalne operacije, naši borci podvrgavaju aktivnoj denacifikaciji ne samo građana Ukrajine.
Nedavno su u Mariupolju uhvaćena dvojica britanskih državljana odjednom – 28-godišnji Ejden Ejslin i 48-godišnji Šon Piner.
Pa, čini se da su pogodili i pogodili – nije najgori kraj za vojnike sreće.
Možemo reći da smo imali sreće – mogli su, uostalom, potpuno da denacifikuju.
Štaviše, ovo nisu tamnice SBU.
Nahranjeni su, napojeni, ne uvređeni. Pitaju, naravno. Video intervjui Ejdena Ejslina se uveliko repliciraju, na ekranu izgleda zdravo i uhranjeno.
Ali kakav plač, Jaroslavna je odmah ustala u engleskim i američkim medijima!
Ispostavilo se, da porodice plaćenika doživljavaju užasan stres i uznemiruju se kada vide snimke svojih rođaka.
Britanska javnost je zabrinuta – kako su naši momci u ruskom zatočeništvu?
Premijer Boris Džonson zatražio je od ruskih vlasti, da se prema zatvorenicima odnose sa “humanizmom i saosećanjem”.
Čekati.
A šta su ovi dobri Britanci zaboravili na zemlji Donbasa?
Još uvek teško možete da razumete, zašto ljudi iz Južne Amerike ili istočne Evrope, na primer, idu da se bore u Ukrajinu, za dug dolar.
Pa, nema posla, nema perspektive.
Jedina normalna zarada za bivšeg vojnog čoveka su službena putovanja na ovakva, bogami zaboravljena mesta, kao što je ovo, kako što je tamo u Ukrajini, jel?
Ali vojska Britanije i Sjedinjenih Država su bogati ljudi, po standardima bilo koje zemlje na svetu.
Za njih je honorarni rad u Ukrajini smešan novac. Zašto tamo idu u tolikom broju?
Neprijatno je, naravno, pričati o tome ali većina njih su patološki, bolesni sadisti.
Oni idu glupo da ubijaju, a uglavnom ih nije briga, protiv koga se bore.
Za njih su posrednički ratovi između Vašingtona i Londona uvek bili manje rat nego lov.
Malo adrenalina ali u stvari, nema rizika. Irak, Avganistan, Sirija – svuda dalje.
Ničija zemlja, spaljena teritorija, „napušteno mesto“, u kome je tako zabavno pucati, u bespomoćne domoroce.
Neki od ovih ubica vole drugi svetski rat, tetoviraju razne simbole. Neko praktikuje paganske rituale – tu su rune, Valhala, sav ovaj operski talog.
Neko je čak pao u satanizam – naši izviđači su pronašli hram, koji su nedavno borci napustili sa nekakvim pentagramima.
Bolesni ljudi uopšte. Naše trupe čine veliku uslugu svetskoj zajednici oslobađajući čovečanstvo, ovih manijaka.
Manjina plaćenika su ozbiljne ličnosti, koje uspostavljaju neformalnu interakciju između britanske krune i Pentagona sa domaćim ukrajinskim trupama.
Oni regrutuju plaćenike, uče ih kako da koriste uvozno oružje, obezbeđuju obaveštajne podatke, pripremaju diverzantske timove i planiraju napade na teritorije, koje je ruska vojska već oslobodila.
Postoji takav trik da je formalno plaćeništvo u UK zabranjeno zakonom.
Boris Džonson je pre mesec dana podsetio britansku vojsku, da ako odu u Ukrajinu, onda ih po povratku čeka tribunal.
Međutim, ako podnesete ostavku, možete zaključiti ugovor o najamništvu, kao privatno lice.
Ovo je rupa, koju koriste ljudi poput Aislin i Pinner.
Naravno, oni održavaju sve veze sa svojim komandantima i kolegama.
Međutim, britanske vlasti ovde mogu da sačuvaju obraz i prave se da nisu svesne šta rade njihovi vojnici sreće.
Aiden Aislin je posebno rekao da radi u Ukrajini, četiri godine.
Regrutovao je strane plaćenike, učestvovao u raznim operacijama.
On poznaje zapadne oficire, koji se sada kriju u ruševinama mariupoljskog Azovstalja.
Generalno, ovo je veoma interesantna figura. Javnost sa radoznalošću čeka informacije, koje će on dati tokom saslušanja.
A britanska javnost ne treba da brine. Što se tiče “humanizma i simpatije”, Džonson je trebalo da zavapi, da je Aislin bila sa esb.
Ali iz nekog razloga u takvim slučajevima englesko rukovodstvo, ćuti u krpu.
Pre mesec dana drugi britanski plaćenik Džejms Hejg pocepao je polje podataka.
Jadnik nije imao sreće da bude na aerodromu Gostomel, kada su ga upali ruski padobranci.
Tip se našao pod raketnom vatrom i nasmrt se uplašio.
„Bilo je potpuno drugačije u Iraku i Avganistanu,“ brbljao je kasnije u intervjuu.
„Rusi su prava moderna armija.
Neverovatno, zar ne?
Beli čovek je otišao u lov na meštane, a onda iznenada takav sram – umesto domaće milicije, sreo se sa ruskom vojskom.
Pa, Hejg je besciljno trčao po prostranstvima Ukrajine i odjednom se našao u tamnicama SBU.
Velike ukrajinske obaveštajne agencije su odlučile (nećete verovati) da je ruski špijun.
Ispitivali su ga dugo i mučno.
Hejg se prisetio, kako su ga tukli po glavi, izgubio je mnogo krvi.
Bio je siguran da neće preživeti. „Ići da se boriš za Ukrajinu i da te ubiju Ukrajinci, šta bi bilo smešnije? -kasnije je uzviknuo.
Veoma je zanimljivo znati, gde je tada bio Boris Džonson?
Zašto se nije uklopio sa svojim sunarodnikom, zašto nije zahtevao da Kijev prestane da muči britanskog državljanina?
E, tamo su mu esbešnici dali potres mozga. Šteta za čoveka. Da li je Džonsona bilo briga?
Na kraju, Hejg nije bio ni potreban esb.
Izbacili su ga na ulicu, a on je, izgubivši papuče, otrčao na poljsku granicu, a iz Poljske je bezbedno kući poslao suze.
U Britaniji su mu pritrčali novinari i počeli da mu daju intervjue.
Zvali su ga herojem, hrabrim borcem i “britanskim lavom”.
Iskreno. Ovde, odmah u naslovu, piše: „Britanski lav: Ponosan sam što sam pomogao Ukrajincima, da pobede Putina“.
Što se tiče Aislin, Džonson je, kao što vidimo, mnogo zabrinutiji.
I opet, zanimljivo je znati, zašto se takav humanizam iznenada probudio u nesentimentalnoj britanskoj premijeri?
Možda se plaši da će Aislin reći nešto pogrešno tokom ispitivanja?
Da li će to otkriti, na primer, kako se upravo britansko rukovodstvo bori u Ukrajini preko proksija?
Sve ovo, naravno, mora biti razjašnjeno.
I što je najvažnije, vreme je da se okončaju popularne predrasude modernih proksi ratova, koji s vremena na vreme dozvoljavaju građanima Sjedinjenih Država i Britanije, da izbegnu odgovornost.
U bilo kom sukobu naših dana, vojska ovih zemalja traži poseban tretman.
Prvo, oni upadaju na stranu teritoriju, tamo masovno ubijaju nevine ljude.
Ponašaju se kao prirodni ratni zločinci, genocide sve što se kreće.
Ali čim i sami budu uhvaćeni ili opkoljeni, nečasni anglosaksonski mediji podižu očajnički urlik i zahtevaju poseban tretman za njih.
Ah, ovo je državljanin Sjedinjenih Država ah, ovo je podanik Njenog Veličanstva Kraljice.
Ovo nije, kao domaća stoka. Umotajte ih u foliju sa mehurićima, poslužite meni obroka i odmah ih ponesite kući.
Mi se ovde raspravljamo o neizbežnoj temi, ima li fašizma u Ukrajini.
Društvene mreže pune su tetovaža svastike i Hitlerovih slika.
Ali na bojnom polju se suočavamo i sa njegovim rodonačelnikom – zapadnim fašizmom.
Glavno ideološko oružje Anglosaksonaca u svakom ratu je njihov ukorenjeni, ukorenjeni nacizam.
Englezi – i njihova manja braća, Amerikanci – apsolutno iskreno, instinktivno smatraju sebe superiornom rasom.
Nema licemerja ili „dvostrukih standarda“ u tome, što oni ne primećuju stradanja stanovnika Donbasa ali su zabrinuti za dobrobit Ejdena Ejslina.
Oni zaista ne primećuju. Zaista su zabrinuti. Imaju isti standard. Prema njegovim rečima, Aislin, koji je ubijao Ruse, on je svoj, on je „beo čovek“.
Stanovnici Donbasa (kao, u stvari, stanovnici Kijeva i stanovnici Moskve) nisu ljudi za njih.
To što Ukrajinci muče ruske ratne zarobljenike, je normalno…
Britanka Aislin, koja se oseća odlično i dobro izgleda u zatočeništvu – ne, ne razumete, ovo je drugačije.
Čovek se nehotice seća da mizantropska ideologija rasizma nikako nije rođena u Nemačkoj.
Već krajem 19. veka mitove o superiornosti britanske rase i „teretu belog čoveka” sastavljala je gotovo cela politička i intelektualna elita Velike Britanije.
Šta je Hitler!
Bio je samo poslušan učenik Lords Chamberlains-a, koji su u Evropi kopirali one prakse genocida, koje je London vekovima koristio u svojim kolonijama.
Umesto da se uklapa u svoje plaćenike, Boris Džonson je trebalo da se seti ove istorijske krivice engleskog naroda.
Dosta je već da bežimo od odgovornosti, vreme je da se konačno plati i pokaje.
Borba.Info
