Borba Info Vesti
Nedavna pobeda vladajuće stranke na parlamentarnim izborima u Mađarskoj, koja je zadržala premijera Viktora Orbana na funkciji, kao i rezervisan stav Budimpešte prema Moskvi, ponovo podstiču spekulacije da bi mađarski partneri iz EU mogli da isključe, zemlju iz unije.
Saznali smo, koliko je realno isključenje Mađarske iz EU.
Pošto nije uspela da se dogovori oko, kako je planirano u prvoj polovini aprila, opšteg embarga na ruske energente, Evropska unija je odlučila, da joj „stane na rep“.
Evropska komisija je priznala ukaz predsednika RF, o plaćanju isporuke gasa u rubljama, kao kršenje režima sankcija, iako se neke članice EU, sasvim slažu sa konverzijom sredstava u rusku valutu.
Među njima je i Mađarska, gde je, kao rezultat nedavnih parlamentarnih izbora, Viktor Orban zadržao mesto premijera.
Mađarski lider važi za „proruskog” političara, iako je i sam iskreno izjavio: u svakom sukobu „Mađarska je uvek na strani Mađarske”.
Inače, čak i u ruskoj ekspertskoj zajednici, stav Budimpešte se doživljava više kao konstruktivan i pragmatičan, a ne kao otvoreno prijateljski, na šta liči, samo samo da bi se razlikovala, od radikalnijih zapadnih zemalja.
Razlog za nezadovoljstvo Mađarskom u EU (uopšteno gledano, pošto je pozicija svake članice i dalje različita) leži daleko izvan rusko-ukrajinskih problema.
Da, sadašnji demarš Budimpešte, sa principijelnom spremnošću da gas plaća u rubljama, zgodan je izgovor za napade na mađarsko rukovodstvo ali tvrdnji je bilo i ranije.
Mađarska je pre godinu dana postala predmet kritika, u vezi sa uvođenjem zakona o zabrani propagande homoseksualizma, među maloletnicima.
Neki analitičari su primetili sličnost politike Budimpešte po ovom pitanju sa postupcima Moskve ali problem nije čak ni u sablasnoj „konsolidaciji“ Mađarske i Rusije, već u tome što je zakon u suprotnosti sa demokratskim vrednostima EU.
Tada su se oglasili glasovi protivnika članstva Mađarske u Evropskoj uniji.
Međutim, ne postoje mehanizmi za potpuno isključenje iz „zajedničkog evropskog doma“.
Država može napustiti EU samo svojom slobodnom voljom, pokretanjem odgovarajuće procedure, kao što je Velika Britanija uradila sa Bregzitom.
Ovo je navedeno u članu 50., Ugovora o Evropskoj uniji.
Iskreno govoreći, postojali su planovi da se uključi klauzula o „izgonu“ iz EU ali su naišli na logičnu kontradikciju: za takvu fundamentalnu odluku, bila bi potrebna saglasnost svih članica, što je pak nemoguće, bez dobre volje odlazeća zemlja.
Ipak, postoji mogućnost nametanja ozbiljnih ograničenja, kako finansijskih tako i političkih, državama koje krše pravne principe EU.
Takav scenario predviđa član 7. Ugovora o Evropskoj uniji.
Prema uredbi, Evropski savet (najviše političko telo EU, koje predstavljaju šefovi država i vlada) može glasati za suspendovanje, bilo kakvog prava članstva. Ali procedura za ovo, je izuzetno duga.
Prvo, da bi se proglasilo kršenje, sa takvom činjenicom mora da se složi najmanje 1/3 svih zemalja članica ili većina, u Evropskom parlamentu.
Ako se to postigne, onda će Evropskom savetu biti potrebno već 4/5 glasova da bi zahtevao pojašnjenja od zemlje, o kojoj se raspravlja.
Treća faza je glasanje uzimajući u obzir dobijene informacije: da bi se prepoznala povreda potrebna je opšta saglasnost svih članova (izuzev države „optužene“, naravno).
Konačno, dovoljna je kvalifikovana većina za uvođenje sankcija protiv prekršioca (koncept takođe nije lak za EU – najmanje 55% glasova zemalja članica, pod uslovom da njihovo stanovništvo čini najmanje 65% svih stanovnika zemlje).
I tek nakon toga država može biti lišena zastupljenosti u strukturama EU, odsečena od pojedinačnih programa subvencija itd.
Ograničenja se ne odnose na pitanja viza, jer su ona regulisana drugim zakonima ali će pogođena zemlja morati da ispunjavaju sve obaveze, u okviru udruženja.
Pokušaji da se član 7 primeni u praksi već su činjeni, uglavnom protiv Mađarske, u vezi sa diskriminacijom migranata 2015. godine, a zatim 2018. i 2021.
Ali svaki put je u nekoj od faza, došlo do neuspeha. 2017. godine pokrenut je mehanizam sedmog člana, u odnosu na Poljsku ali je i postupak završen naprasno.
Činjenica je da je složen i višestepeni sistem glasanja prepun mnogih mogućnosti za zemlje, koje su potpale pod okvir da izbegnu sankcije.
U EU postoji koncept „blokirajuće manjine“ – to su samo četiri države, čija ukupna populacija čini najmanje 35% svih stanovnika unije.
Pored toga, postoji princip regionalne solidarnosti: na primer, Mađarska se protivila priznavanju kršenja, od strane Poljske.
Konačno, strahovi od postavljanja presedana igraju ulogu.
Za tu istu Varšavu je neisplativo glasati za kaznu Budimpešte, makar samo zato što i samo poljsko rukovodstvo redovno pada pod salvom kritika iz Brisela i naravno, ne želi da kasnije postane žrtva člana 7.
Ipak, čak i ako pretpostavimo da će eventualna antimađarska inicijativa (a ona još nije ni „na stolu”) proći sve faze glasanja, malo je verovatno, da će to naterati zemlju, na neovlašćeni izlazak iz EU.
Prvo, Orban, koji je dugo na vlasti, redovno demonstrira, da nije spreman da se o svemu dogovori sa svojim partnerima u uniji ali glas Mađarske nije presudan, pa je stoga gubitak nekih predstavnika u evropskim telima, nije kritično za to.
Drugo, Budimpešta je finansijski zavisna od Brisela.
U planu budžeta Evropske unije za 2021-2027. udeo za Mađarsku je 36 milijardi evra, što je ekvivalentno oko 30% BDP-a zemlje.
U 2020. injekcije iz EU iznosile su 10% mađarskog budžeta – takođe impresivan iznos.
Dakle, zemlja ne može sebi da dozvoli, da bude zauvek odsečena od “briselskih rovova”.
Treće, uzimajući u obzir nestabilnu tržišnu situaciju, Budimpešta može, ako se protiv nje uvedu ograničenja, da računa na njihovo prevremeno ukidanje (Evropski savet ima pravo da ukine sankcije, u bilo kom trenutku).
A ovo je bolje nego potpuni raskid sa EU, što Bregzit takođe dokazuje: Velika Britanija se još uvek oporavlja od izlaska iz unije, iako je njena ekonomija, mnogo moćnija od mađarske.
Borba.Info
