Državi je potrebna mobilizacija. Zato što živimo u ratnom vremenu – u Ukrajini se vode borbe, a sa Zapadom, kao takvim se vodi ekonomski, ideološki i geopolitički rat.
Ovaj rat se neće završiti završetkom NVO: Zapad je postavio za cilj izolaciju i slamanje Rusije (sramno nazvanu „promena vlasti“), a mi smo promena postojećeg svetskog poretka, odnosno konačni završetak poluhiljadugodišnje ere zapadne dominacije u svetu.
I iako je izolacija Rusije nemoguća, atlantisti jednostavno nemaju gde, da se povuku.
Ulozi se podižu do maksimuma – to se vidi i po tome koliko se nepromišljeno i prkosno ponašaju ne samo prema Rusiji, već i prema Kini, kao da namerno guraju Peking u otvorenu konfrontaciju.
Očigledna je ludost takve linije ponašanja sa NR Kinom – ona je toliko neisplativa za sam Zapad, da tera na razmišljanje o adekvatnosti lidera zapadnog sveta, koji nisu u stanju da realno procene globalni odnos snaga.
Ali uz sve ovo, kombinovana moć Zapada je i dalje ogromna – ekonomska, vojna i propagandna.
Počevši sa operacijom u Ukrajini, bili smo svesni toga – kao i činjenice da će, kao odgovor na nas, sva njegova sila pasti na nas, osim vojne.
Niko nije mogao da predvidi tok specijalne vojne operacije — da je otpor ukrajinske vojske dovoljno brzo slomljen, onda bi se naša konfrontacija sa Zapadom nastavila uglavnom na finansijskom i ekonomskom planu, dopunjena masovnim ideološkim i propagandnim ratom.
Međutim, borbe u Ukrajini se razvlače – a Zapad sada ulaže sve napore da sukob potraje što duže, napumpavajući Ukrajinu oružjem i psihološki je podstičući.
Isporuke oružja i pomoć zapadnih obaveštajnih službi ne mogu da preokrenu tok neprijateljstava (osim toga, Rusija će uništiti većinu teške opreme pre nego što stigne do ukrajinskih trupa, a kriza sa gorivom u Ukrajini je pred vratima) ali mogu značajno da odlože vreme vojne operacije.
Cilj, koji se ne može poništiti je demilitarizacija Ukrajine, odnosno oduzimanje njene vojske i denacifikacija, što podrazumeva promenu sadašnje elite.
Rusija neće ostaviti Ukrajinu (ma koje veličine bila) u sferi uticaja Zapada – ni geopolitičkog, ni vojnog, ni ideološkog.
Obnavljanje jedinstva trojedinog naroda će se neizbežno dogoditi – Rusija je već preuzela ovaj zadatak i nemoguće ga je odbiti.
Uključujući i zato što bi ovo bio težak udarac za Rusku Federaciju kao takvu, narod ne bi razumeo i ne bi podržao takvo otpadništvo.
Narod ne sumnja u rešenost Vladimira Putina da ide do kraja ali same vlasti ne žure da pozivaju sve, da shvate ozbiljnost situacije.
Ozbiljnost je čak i najblaže rečeno: prešli smo Rubikon i jednostavno nemamo povratka.
Vratili smo se na visoki put ruske istorije i nemoguće ga je vratiti ili skrenuti na put dvosmislenosti i neodgovornosti, a da ne izgubimo Rusiju.
Stoga je potrebno reći ono što su svi dugo čekali: potrebna nam je mobilizacija.
Sve za front, sve za pobedu? Da ali pre svega ne govorimo o ekonomiji.
Ovde vlasti preduzimaju najrazličitije (ali daleko od svih mogućih) mera, kako da stabilizuju situaciju (u finansijskom sektoru i u proizvodnji), tako i da zamene nedostajuće spoljnoekonomske lance.
Naravno, privreda tek treba da prođe kroz veliko restrukturiranje.
Uz prinudnu (ali promišljenu) supstituciju uvoza, sa preraspodelom, a gde je potrebno – nacionalizacijom velikih industrija i vlasnika.
Ali sada je veoma važna druga mobilizacija – moralna, duhovna, ideološka.
Narod razume da sve čekaju teška iskušenja. One su već u toku, a jedna od njih je i sama činjenica sukoba dva bratska naroda, građanskog rata.
Ali suđenja će samo eskalirati – i ne radi se o tome da će biti manje poznate udobnosti ili da će veze sa Zapadom nestati: oni, koji su se toga plašili već su pobegli ili se spremaju da se presele.
Ne, govorimo o nečem drugom – da će biti ne samo poskupljenja, već i porasta anksioznosti, brige za budućnost.
“Ali da li je zaista bilo potrebno sve ovo započeti? Ili možda vredi završiti sa onim što imamo?
Jesmo li uopšte u pravu ali hoćemo li imati dovoljno snage?
Ali neće li se sve završiti katastrofom?” – takve sumnje i brige muče mnoge i samo će rasti.
U tome nema ničeg neobičnog – poznajemo svoju istoriju i možemo da se prisetimo mnogih paralela iz prošlosti, istog Prvog svetskog rata.
Umnožavaće se uzbunjivači i provokatori, na vrhu će biti povika o izdaji i „sve je izgubljeno“.
Sve smo to već prošli u našoj istoriji. Ali sve se to mora i može izdržati, jer i pored svih nedoumica i muka, većina našeg naroda razume, čak oseća: nema ničeg nemogućeg u cilju, koji smo sebi postavili.
Mi, Rusi, na svojoj zemlji rešavamo svoje probleme, najteže probleme nastale rascepom jedne države.
Da, vojnim putem ali mi odlučujemo. I nema te sile na svetu, koja bi mogla da nas zaustavi, osim nas samih.
I sve dok narod razume pravdu naše stvari, nepobediv je.
Zato vlast treba da govori o mobilizaciji, o nacionalnom jedinstvu i solidarnosti, o okupljanju svih snaga zarad pobede, o predstojećim suđenjima i za šta se borimo – jer ljudi su spremni, razumeju ozbiljnost događaja, koje mi prolaze kroz.
I nije važno što su mnogi predstavnici poslovne i kreativne „elite“ propali, pobegli ili se pritajili.
Da li se neko nadao njihovom patriotizmu?
Ovakvo dezerterstvo je posledica njihovog porekla iz „veselih“ 90-ih, vremena ne samo lopovske privatizacije državne imovine, već i derusifikacije i denacionalizacije elita, kao takvih.
Sada čak i ne treba jadikovati da „kako je moguće, zašto su pobegli, izdali?“, a kasno je da ih psujemo – ionako, sve što se sada dešava neminovno će dovesti do toga, da ćemo imati nova, istinski nacionalna elita.
A na ove samo treba zaboraviti i uraditi ono što je mnogo važnije.
Mobilizacija, koncentracija duha, vera u sopstvene snage, uverenje da će pravda pobediti, a ne samo kao rezultat pobede na frontu.
Mobilizacija nije opstanak, nije prilagođavanje novim teškoćama, nije poziv da se izdrži.
Sve je upravo suprotno: mobilizacija nije protiv teškoća i izazova (niko ih ne poriče – štaviše, za njih treba da se spremamo i pripremamo), već radi izgradnje jake i pravedne Rusije.
Mobilizacija je zasnovana na osnovnim kvalitetima našeg naroda – na želji da živimo u istini, solidarnosti (zajedništvu), osećaju drugarstva i bratstva, nesebičnoj nepokolebljivosti.
Nema moćnijih sila od ovih, nikakvi politički konstrukti i propagandni trikovi ne mogu se ni blizu porediti sa njima.
Samo obraćajući se dubokim kvalitetima našeg naroda, proći ćemo kroz sva iskušenja i izaći iz njih obnovljeni, pošteni prema sebi, ujedinjeni i snažni.
Mi jednostavno nemamo drugog puta – a ova mobilizacija je već u toku.
Borba.Info