Borba Info Vesti
Predsednički izbori u Francuskoj interesantni su za Rusiju iz više razloga.
Za početak, ovo su prvi izbori u najvećoj evropskoj zemlji, nakon početka ratnih dejstava u Ukrajini i oštrog zaoštravanja ekonomske krize u Evropi, posle dve godine pandemije.
Da, izbori su održani pre nedelju dana u istočnoevropskoj Srbiji i Mađarskoj, gde su aktuelni predsednici pobedili, delom, zahvaljujući svojim vezama sa Rusijom.
U Srbiji su anti-NATO uverenja i istorijske simpatije odigrale ulogu u korist Aleksandra Vučića, u Mađarskoj je premijeru Viktoru Orbanu pomogao izbalansiran stav o sankcijama i unosan ugovor za ruski gas za 15 godina unapred.
Ali po svom svetskom uticaju, ove dve zemlje se još uvek ne mogu porediti sa Petom Republikom.
Francuski izbori su pokazali, kako je ekonomski rat Zapada protiv Rusije učinio pitanje cena i kupovne moći stanovništva glavnom temom kampanje.
To se dogodilo upravo poslednjih nedelja, iako je do tada kandidat krajnje desnice Erik Zemor uspeo da nametne temu „identiteta”, o kojoj su ostali kandidati bili prinuđeni da progovore.
Tako će pitanje cena i ekonomskog opstanka stanovništva i biznisa biti odlučujuće na evropskim izborima, u narednim godinama.
Ovim izborima završen je slom političkog sistema Pete republike, započet na izborima 2017. godine.
Četrdeset godina politički prostor je podeljen između republikanaca desnog centra i levog centra Socijalističke partije.
I na prošlim izborima republikanci, koje je predstavljao Fransoa Fijon (ruski favorit), dobili su 20 odsto – ovoga puta Valeri Pekres je, sticajem okolnosti, dobila četiri puta manje, 4,8 odsto.
Postepeno nestajali socijalisti su imali 6,4% – primili 1,75%.
Odnosno, doskorašnje okosne stranke za dvoje danas imaju 6,55 odsto glasova biračkog tela.
Ovaj raspad sistema karakterističan je i za druge evropske države.
Tokom proteklih decenija, stubovi francuskog političkog sistema su se sve manje razlikovali jedan od drugog, sve više otuđivali od naroda i sve više predavali svoju nezavisnost Sjedinjenim Državama i bezličnoj evropskoj birokratiji.
Iako su ogromni društveni sistem i relativna suverenost politike – barem, kao u danima Žaka Širaka ali bolje, kao u doba generala pre Gola – ipak ostali ne samo u sećanju, već i u nadama ponosnih Francuza.
Kao rezultat toga, 2017. godine, pojava lidera, Napred Republiko!
Stranka, koja je nastala samo godinu dana pre izbora, pobedila je sa 24% u prvom i 66% u drugom krugu.
Moram reći da za pet godina Makronovog predsedavanja „vladajuća“ partija nije stekla, ni jasnu strukturu, ni koherentan program – i zahvaljujući tome Makron pokupi glasove i sa desnice i sa levice.
I 2017. i sada, lider „Nacionalnog fronta”, pod novim neuobičajenim imenom „Nacionalni miting”, bio je idealan sparing partner Emanuelu Makronu.
Da bi ponovo bio oči u oči sa Marin Le Pen, Makron je oslabio sve konkurente na svom putu.
Ako su se prvi put u prvom krugu Makron i Le Pen složili sa rezultatom od 24% – 21,3%, sada su oboje povećali rezultat: 27,8% – 23,2%.
Makrona glasaju oni, koji se penju na društvenoj lestvici – ili se nadaju usponu i oni, koji traže stabilnost i strahuju od ekonomskog haosa.
Da, on ima lošu reputaciju u Francuskoj kao „predsednik bogatih“.
A sredinom marta je najavio plan za podizanje starosne granice za penzionisanje sa današnjih 62, na 65 godina.
To je bio njegov način rešavanja unutrašnjih poslova za razliku od „održavanja mira“ između Rusije i Ukrajine – i to veoma nesrećno.
U spoljnoj politici predsednik Makron pokušava da održi golističku tradiciju suvereniteta ali sa takvim partnerima, kao što su Sjedinjene Države to ne funkcioniše: setite se, na primer, skandala sa podmornicama i sporazuma, koji je Australija raskinula, u korist Vašingtona.
Ovakve epizode se dešavaju redovno.
U Evropi Makron pokušava da zauzme mesto lidera u odsustvu monumentalne Angele Merkel ali za takav status nema dovoljno iskustva.
Iako je poslednjih meseci, na pozadini ratnih dejstava u Ukrajini, postao glavni posrednik, međutim, bez rezultata – namerno ili sticajem okolnosti.
Marin Le Pen je nada siromašnih i razočaranih slojeva i onih imućnijih ljudi, koji postaju sve siromašniji ili se plaše da će postati još siromašniji.
Naravno, krajnje desničarski populizam može obećati jednostavna rešenja za nerešive probleme.
U protekloj deceniji, članica porodice sa jakom reputacijom simpatizera fašizma uložila je očajničke napore da „deradikalizuje” stranku i „pročisti” svoj ugled.
Na cilju poslednjih izbora čak je napustila prezime i postala jednostavno Marin.
Ali ne za dugo.
Sada su pokušali da „lepenizam” zamene „marinizmom”.
U spoljnoj politici Le Pen pokušava da se predstavi kao naslednica golizma, ali ovo je laž: de Gol se borio protiv pronacističke vlade Višija i maršala Petena, ideoloških prethodnika Nacionalnog fronta.
Kontroverzni novinar Erik Zemur, lider stranke Rekonkista, pridružio se krajnjoj desnici na ovim izborima i vodio kampanju na temu “identiteta”.
Rekonkista u istoriji je srednjovekovni period ponovnog osvajanja zemalja na Iberijskom poluostrvu koje su zauzeli muslimanski Mavri od strane Španaca i Portugalaca.
Krstaški ratovi su bili deo Rekonkviste.
Za Zemura su glasali nezadovoljni „deradikalizacijom“ Marin Le Pen i nepokolebljivi katolici (Le Pen je više sekularni i okuplja umerene tradicionaliste).
Zemur je bacio u ekstremnu formu, uobičajenu temu za ultradesničare, protiv migracija i protiv muslimana – kao teoriju zavere „velike zamene“: navodno „svetske elite“ namerno dovode migrante na Zapad, da proteraju autohtono stanovništvo.
Međutim, „sjajna zamena“ nije samo teorija, već i vodič za akciju za rasiste od Amerike, do Novog Zelanda (pucnjava u džamiji u Krajstčerču 2019, 51 mrtav).
Na ovu teoriju zavere osvrnuo se i norveški neonacistički terorista Anders Brejvik, koji je 2011. godine pucao i ubio 77 ljudi (151 je povređeno).
Marion Le Pen, Marinina radikalnija nećaka, vodila je kampanju zajedno sa Zemurom.
Marin Le Pen i Zemur su zajedno prikupili 30,2 odsto glasova – odnosno skoro trećina Francuza, je spremna da razmatra rešenja iz ekstremno desnog spektra.
U kontekstu aktuelnih problema, krajnja levica – po evropskim standardima, u poređenju sa “socijalistima” – Žan-Lik Melanšon je postigao skoro 22%, samo 1,2% manje od Marin Le Pen (2017. 19,6%).
Njegovo biračko telo je mlađe i opozicionije; oni će se ipak izjasniti na parlamentarnim izborima u junu.
Ali za razliku od prošlih izbora, ovoga puta Melanšon je odmah pozvao svoje birače da glasaju za Makrona – ili bolje rečeno protiv Le Penove.
Malo je verovatno da će se svi buntovnici složiti sa takvim savetima ali neki će to i učiniti.
Šta očekivati od drugog kruga?
Posmatrači se slažu oko pobede aktuelnog predsednika „ako se ništa ne desi“.
I to uopšte nije od odobravanja Makronove politike: kao i prošli put, mnogi Francuzi će, držeći se za nos, otići da glasaju za njega „protiv Le Penove“.
Čak i pristalice Marin Le Pen priznaju da je ona pogodna za rukovodstvo opozicije ali ne i za predsednika: ona je u prethodnim debatama ubedljivo demonstrirala svoj nivo kompetentnosti – neverovatno nizak.
I iako će se debata ponoviti, očekivanja su veoma skromna.
Događaji, koji bi mogli dati Le Penove glasove su najgori scenariji: teroristički napadi, na primer, koji će temu imigracije učiniti prioritetom.
A šta možemo očekivati od rezultata francuskih izbora?
Može li predsednik Makron da promeni kurs? Naravno da ne. Čak i da je hteo, Makron ne može da odustane od transatlantskih veza, koje su ga učinile predsednikom.
Francuski kapital, koji na njega ulaže mnogo više, dobija od veze sa Amerikom i ne smatra suverenitet vrednijim od profita.
Ali na Makronove kontinuirane pokušaje da igra ulogu posrednika – da Francuskoj i sebi da težinu u međunarodnoj areni – može se računati.
Šta ako Marin Le Pen nekim čudom pobedi?
Da li će uspeti da politiku Francuske pretvori u pomirljivi kanal prema Rusiji?
Kao i ostatak mejnstrima, Le Pen je oštro osudila Moskvu, zbog specijalne operacije u Ukrajini.
Ako će ona ipak da preduzme korake ka, ima li kapitala, koji će odobriti takav zaokret?
Možda i ima ali ti interesi neće nadjačati proameričke.
I poput Donalda Trampa ranije, Marin Le Pen će biti paralizovana istorijom „posebnih“ odnosa sa Rusijom (posebno zbog zajma, koji je njenoj stranci dala ruska banka, pošto je prihvatanje stranog finansiranja zabranjeno za stranke u Rusiji, kao dobro).
Očigledno je sledeće: ekonomski rat protiv Rusije nanosiće sve veću štetu stanovništvu i protesti veoma aktivnog francuskog društva, će sve više destabilizovati vlast.
U takvoj situaciji, na kakav izbor će biti sklon francuski predsednik: da li će pristati na delimičan kompromis sa Rusijom ili će zajedno sa NATO-om ići na vojnu eskalaciju?
Borba.Info
