Borba Info Vesti
“Trans od nekoliko vekova” – tako istraživači nazivaju fenomen “post-mortem meditacije”.
Tibetanska praksa proganja naučnike, zbog neobičnog ponašanja tela. Na primer, tela budističkih monaha, zauvek zamrznuta u položaju lotosa, ne raspadaju se.
A mozgu, očigledno, treba mnogo duže da umre, nego kod običnih ljudi.
“Sve je kao za život”
U Burjatiji se nalazi svetilište, od posebnog značaja za desetine miliona budista.
Svake godine vernici iz celog sveta hrle u Ivolginski datsan, u blizini Ulan-Udea da vide glavno čudo: neprolazno telo monaha, u jednom od dugana (hramova).
„Ovo je Pandito Hambo Lama Daši Itigelov, koji je ovde živeo pre sto godina.
Osećajući skoru smrt 1927. godine, okupio je svoje učenike i zaveštao ih da svakih 25 godina pregledaju njegov grob.
Zatim je seo u položaj lotosa i počeo da meditira“, kaže stanovnik datsan.
U ovom položaju stavljen je u kovčeg od kedra. Telo je otkriveno tek 2002.
“Osećam se, kao da je umro pre nekoliko dana: ni najmanji znak raspadanja!” kaže lokalni monah. “Čak se ni kosa nije promenila.”
To su potvrdili i specijalisti Ruskog centra za sudsko-medicinska ispitivanja.
Prema njima, linija kose je po svojstvima identična živoj. Iako se samo telo smatra mrtvim: telesna temperatura je samo dvadeset stepeni.
Skoro 20 godina istraživanja naučnici nisu objasnili, kako je to moguće.
Itigelovljev fenomen nije jedini. Sličnih „monaških mumija“ ima i u drugim zemljama.
“Mislili smo drugačije”
Pre sedam godina u jednom mongolskom manastiru pronađeno je telo monaha, koji je preminuo 1852. godine.
„Očigledno je umro dok je meditirao.
Ovo je takozvani tukdam: učenici se okupljaju oko lame i takoreći, upijaju njegovu energiju – skoro da nema vlage.
Međutim, mozak radi i svest je očuvana“, kaže antropolog Ganhugiin Purevbata.
Kontroverza je pukla. Neki stručnjaci kažu da je monah još živ – telesna temperatura, iako ispod normalne, nije značajna. Drugi sležu rukama – ne moguće.
Prema budističkim idejama, u tukdamu, osoba sama kontroliše svest. U ovom stanju, neke lame ostaju nedelju dana, mesec ili nekoliko godina, kao da odlažu konačnu smrt.
Prema nekim naučnicima, ovo potpuno menja ideju o smrti.
„Zapadna medicina smatra binarno stanje: ili živo ili mrtvo. Međutim, kao što vidimo, biološki procesi nisu on-off sistem“, kaže američki psiholog Ričard Devinson.
“Svest ne nestaje”
Otuda hipoteza: ljudska svest “živi” još neko vreme nakon zaustavljanja svih bioloških mehanizama.
Sasvim je moguće da su tibetanski monasi saznali za ovo pre mnogo vekova i naučili da „kontrolišu umiranje“.
Davinsonov tim je istražio desetine budista u tukdamu. Glavni pokazatelji tela mereni su i tokom meditacije i nakon smrti.
Ispostavilo se da se telo u ovom stanju zaista mnogo sporije razgrađuje.
Druga stvar je mozak. Elektroencefalografija 13 mrtvih, nije otkrila nikakve impulse.
Istina, naučna zajednica je skrenula pažnju na važan detalj: monasi su proučavani 26 sati, nakon njihove smrti.
„Nažalost, većina budističkih manastira u Indiji nalazi se na teško dostupnim mestima“, primećuje antropolog Dilan Lot.
„Međutim, indirektni dokazi sugerišu da nakon što vitalni organi prestanu da rade, mozak šalje signale još nekoliko sati. I tokom ovog perioda, svest, očigledno, ne odlazi.”
Različite verzije
Naučnici su zainteresovani za prve minute nakon srčanog zastoja. To je zato što se nauka bori sa pitanjima o prirodi svesti: šta je to i gde se nalazi?
Tako su se stručnjaci okrenuli vekovima starim verskim običajima.
Među prvima su to učinili ruski naučnici.
Pre dve godine Institut za mozak Ruske akademije nauka dogovorio je sa 14. Dalaj Lamom, duhovnim vođom tibetanskog budizma, da osnuju dva istraživačka centra u manastirima na jugu Indije.
Lame su takođe proučavane u dubokoj meditaciji.
Utvrđeno je da tokom “uranjanja” telo mnogo manje reaguje na signale iz spoljašnjeg sveta.
I to se dešava automatski, bez učešća svesti.
Ovaj fenomen je najizrazitiji u tukdamu. Telo pokojnika izgleda kao da je zaspao: nema znakova raspadanja, koža je elastična.
„Svaki normalan čovek, kada uđe u sobu sa mrtvim, doživljava izvesnu odvojenost, nespremnost da priđe, nelagodnost.
Ali kod tukdama od ovoga nema ništa — čak se oseća neka vrsta smirenosti“, kaže akademik Svjatoslav Medvedev, šef Instituta za mozak Ruske akademije nauka.
Zašto je to tako ne zna se sa sigurnošću. Možda tonus tela nakon smrti održava mozak, u kome je sačuvana neka vrsta aktivnosti.
Druga verzija: pod uticajem meditacije, prilikom umiranja, oslobađaju se neke supstance, koje štite ćelije od raspadanja“, dodaje naučnik.
Ali za sada nema odgovora na ova pitanja. Istraživanja fenomena „postmortem meditacije“ će se nastaviti.
Borba,Info
