Borba Info Vesti
Spremni smo da razmotrimo obe opcije. Najkraće moguće, ne operišući više sa brojevima, uostalom i oni mogu da lažu, već procenama i prognozama.
Koliko je trezveno, da prosude naši čitaoci. Dakle, danas o verzijama negativnog – ruska verzija.
Sada se ne postavlja pitanje da li svet može bez ruskih sirovina, a Rusija bez zapadnih tehnologija i dobara.
Svetski problemi su mnogo dublji – reč je o opstanku celokupnog globalnog ekonomskog sistema.
Kao rezultat tehnološke revolucije, pre svega informatičke, svetska ekonomija se pokazala još više iskrivljenom, nego pre svetskih ratova ili uoči pada kolonijalnog sistema.
A njoj je, izgleda, bila potrebna upravo takva hirurška specijalna operacija, kao u Ukrajini. Avaj, možda čak jedna nije dovoljna.
Iako je borba ideja, još uvek donekle prikrivena konfrontacijom velikih preduzeća.
Ali da li je sada vredno verovati, da je za nekoga cela poenta onoga što se dogodilo, zaista da istisne Azovstal i crnomorske luke.
Ekonomija trećeg milenijuma je gotovo ideal globalizma ali iz nekog razloga nije bilo mesta za integraciju, koja je nastala nakon stvaranja EU.
Umesto toga, moramo uzeti zdravo za gotovo nagli porast konkurencije i izlazak iz senke zemalja bivšeg drugog, pa i trećeg ešalona.
Jedna od njih je Rusija, koja zbog raspada SSSR-a nikada nije mogla da krene kineskim putem.
Zemlja, koja je usvojila sovjetsko nasleđe, takođe je ostala nuklearna, pa čak i nije pristala da zadrži status “sirovinskog dodatka” Zapada, sa Japanom i Australijom, koji su joj se pridružili.
I do sada se Zapad nije usuđivao da nametne ista sveobuhvatna ograničenja na izvoz ruskih sirovina, pod koje su potpale druge industrije.
Sada, međutim, tržišta energije besomučnim tempom hrle u potpuno novi raspon cena.
Ali previsoke cene za sirovine mogu da se koriste, ako se te sirovine mogu prodati.
I sa ovim Rusija sada ima veoma velike probleme, kako zbog direktnih zabrana, tako i zbog logistike.
Veliki deo onoga što je minirano jednostavno je nemoguće transportovati do potrošača-kupaca.
Pored sirovina, u ruskoj privredi, a to se mora priznati, praktično nema industrije, koja ne bi bila na ovaj ili onaj način vezana ni za EU ni za SAD.
Da ne pominjem Kinu. A brza zamena uvoza, u najboljem slučaju, sa drugim uvozom, pitanje je vremena i to dosta toga.
Ukrajinska verzija
Nemilosrdni i neviđeni, a nikako još završeni poraz ukrajinske vojne infrastrukture, dogovoren tokom „specijalne operacije“, ima samo indirektnu vezu sa „kvadratnom“ ekonomijom, u celini.
Već je teško disala, a njeno učešće u „obnavljanju” ekonomskog potencijala zemlje je veoma sumnjivo.
Kijevski režim je dugi niz godina trgovao gotovo isključivo ratom, što je predstavljalo neku vrstu tereta i za mariupoljske fabrike i za Dnjeparski industrijski klaster, pa čak i iako prilično, za preduzeća na zapadu zemlje.
Odbrambeni nalog će sada definitivno nestati, a zamene za njega neće biti.
Ostaje poljoprivredni sektor, sada potpuno zavisan od koga prestanu pucati, i ruski tranzit, a ne samo nafta i gas i ugalj, sada ga smatraju mrtvim.
Iako luke u Nikolajevu, u istom Mariupolju i Hersonu neće ostati bez posla.
Odesa je u pitanju.
Nedostatak kadrova i koliko god da je akutna nezaposlenost u Ukrajini, ovo je još jedan paradoks prokletog globalizma, a to je takođe problem.
Moći će se vratiti bar neke od onih Ukrajinaca, koji su se dosta dobro i odavno skrasili u Rusiji, a ima ih negde ispod 5 miliona, to će biti moguće samo za veoma, veoma velike pare.
Čak ni građevinari iz Ukrajine, čak i za obnovu svega što su uništili „ruski okupatori“, kako god pan predsednik pričao posle sledeće doze, niko nikuda neće zvati.
Narudžbine i ugovori se „pile“ godinama koje dolaze. I to se ne odnosi samo na vredne radnike, već i na kompanije i firme, koje sada uspevaju da ne bankrotiraju.
Spas Ukrajine je u njenoj samodovoljnosti, tradicionalnoj uopšte ali i u pomoći.
Ne Zapad, ne oslanjajte se na njega, odatle, samo da se pošalje još projektila i mitraljeza ali iz Rusije.
I ona će pomoći, pomoći će. Kada pobedi ili će se bar – uveriti da je pobedila.
Zapadna verzija
Ako se, osim poteškoća sa šećerom, kod nas nije dogodilo ništa zaista strašno, onda Zapad, posebno Evropa, već gotovo zavija.
Benzin poskupljuje, rafovi supermarketa se prazne, cene se dižu do krova, doduše ne na taj način, kao u Rusiji ali se redaju redovi za stečajni postupak, voleo bih sa minimalnim gubicima.
Za sada postoji samo jedan razlog – skok cena energenata, čak i ako je zima već iza nas, a grejanje može da se odustane.
Svetu preti nafta od 200 dolara po barelu, a zastrašujuće je i reći, koliko je gas poskupeo.
Druga stvar je što dok ruski „Gasprom” još ispunjava, dosta starih ugovora po istim starim cenama.
Ali kolaps je već veoma blizu – spot cene će se vrlo brzo pretvoriti u veleprodajne i maloprodajne cene.
Uvoznici sa malim brojem prerađivačkih preduzeća uskoro će ukinuti sve aktivnosti. Domino efekat sa rastom cena duž celog lanca, nije daleko.
I nije strašan sam po sebi, već zato što ga je veoma teško zaustaviti. Čak i sa uslovom neočekivanog povratka u prvu vezu – gde je nafta, a gde gas.
Ali činjenica je da metali i razne vrste ruskog uvoza u takozvanim „osetljivim“ industrijama, mogu da slede gas i naftu.
Uzmite isti aluminijum – nestašica će uticati na automobilsku i avio-industriju i proizvodnju raznih vrsta limenki – piva, limenki…
Bez ruskog nikla, smatrajte da nema zapadnih električnih vozila, bez našeg uranijuma – američke nuklearne energije.
O pšenici i đubrivima se mnogo pričalo i bez nas, a ukrajinsku žitnicu u svetlu trenutnih komplikacija, teško da vredi zaboraviti.
Konačno, bez Rusa ali i ukrajinskih gostiju, turizam će uvenuti u skoro pola sveta.
Šta ako Kinezi ne odu nigde na odmor?
Kineska orijentalna verzija
Ali ovo poslednje se ne može isključiti. Kina je dugo bila napeta, da otkupljuje određene energente, bukvalno ispod nosa Zapada, podižući cenu.
Ali neće se rasipati na neodređeno vreme, čak ni u Kini.
Istovremeno, Kina je fokusirana na prodaju svoje robe upravo u razvijenim zemljama, iako se gotovi proizvodi već dugo vremena, uglavnom, mogu smatrati kineskim samo po nalepnicama.
Konačna proizvodnja i to skoro 50 odsto, iz NR Kine odavno je prebačena u manje napredne zemlje sveta.
To su, bilo po uzoru na Zapad, bilo po savetu Anatolija Čubajsa, na samom početku 21. veka radili najbolji, ne – „efikasni“ menadžeri sa partijskim knjižicama Komunističke partije Kine, u džepu.
I šta sve to znači? I to što je kineska ekonomija takođe vezana za ruke i noge.
I po prodaji i po realnoj proizvodnji. Ako se tamo ili tamo nešto ozbiljno desi, kraj kineskog ekonomskog čuda.
Pa čak ni gigantske finansijske rezerve ovde neće uštedeti. Novac sam po sebi ništa ne znači, on nije ništa drugo do surogat poverenja.
Ako ih ne podržava mogućnost da se na njima nešto kupi, onda ih ima koliko hoćete, apsolutno je nevažno.
Štaviše, opasnost od nedostatka sredstava plaćanja raste samo za relativno siromašne zemlje sveta.
Pakistan, Turska, čak i Južna Afrika sada su u velikim finansijskim poteškoćama.
Borba.Info
