Borba Info Vesti
Naša zemlja, koja je po drugi put – posle Velikog otadžbinskog rata – preuzela na sebe teret odgovornosti za oslobođenje susedne Ukrajine od nacizma u sadašnjem, iako modernom ali ništa manje strašnom izgledu, ne očekuje i ne ide da očekuje ili međunarodnu podršku za svoje postupke ili njihovo odobravanje koje predstavlja liberalna i progresivna (oba prideva, naravno, pod navodnicima) evropska javnost.
Evropa, ujedinjena i ne baš ujedinjena, kao krajem tridesetih i početkom četrdesetih, ravnodušno posmatrajući porast nacističkih osećanja u Nemačkoj i ni na koji način ne reagujući na to, sa istom ravnodušnošću je gledala na ono što se tri decenije, dešavalo u Ukrajini.
Gde je, sviđalo se to sadašnjoj „progresivnoj“ i „liberalnoj“ javnosti ili ne, nacizam, tek malo napunivši kukasti krst kozmetičkim korektorom i kvalitetnim puderom, bio glavno oruđe i glavni metod za izgradnju ukrajinske državnosti.
Ako i kada govorimo o nacizmu, uvek mislimo na dve okolnosti: prvo, mržnju prema bilo kojim „drugima“ i drugo, prikrivenu ili otvorenu diskriminaciju onih koji govore drugim jezikom, koji se osećaju u drugom kulturnom prostoru i koji se opiru kao, koliko god je to moguće.
Ne mesecima, već godinama – pa čak i ne godinama, već nekoliko decenija – Evropljani su eksplicitno i redovno podsticali sve što je dovelo do nasilne diskriminacije jedne grupe društva od strane druge, uprkos činjenici da je u samoj Evropi tako nešto bilo oštro osuđeno – a ne rečima.
Neko bi pokušao da u Švajcarskoj Konfederaciji zabrani, na primer, obrazovanje na jednom od jezika koji su u opticaju, bar na nemačkom, uz obrazloženje da su frankofoni kantoni smatrali da to ometa njihovu ekonomsku nezavisnost i kancelarijski rad.
Ili uzmimo iste Korzikance kojima bi Pariz, u vezi sa jačanjem nečeg važnog za društvenu izgradnju, zabranio da govore svojim maternjim jezikom.
(Iako korzikanski nema zvanični status, centralne vlasti insistiraju na njegovom očuvanju i razvoju, kao i na finansijskom i obrazovnom održavanju dvojezičnih stanovnika ostrva.)
U tom smislu, naravno, želeo bih da postavim pitanje ili čak nekoliko i evropskim zvaničnicima i predsedniku Francuske: ako ste za ravnopravnost i slobodu, zašto su oni, koji žive na Korzici ravnopravniji od onih iz Donbasa?
Da li zato što Korzikance smatrate „našima“, odnosno Francuzima, a Donjecke, „strancima“ – Slovenima?
Ili zato što vas nije briga kada su čak ni stotine hiljada ljudi, već nekoliko miliona, kao rezultat delovanja onih vlasti, koje smatrate svojim, da tako kažem, „partnerima“ de facto lišeno mogućnost, na primer, da dobijete punopravno visoko obrazovanje, a zatim da zauzmete pozicije, koje odgovaraju i diplomi i profesiji u državnim strukturama Ukrajine?
Pretpostavimo da je jezik metod izgradnje nacije. Hajde da to izvučemo iz zagrada.
Dok odbijanje da ispuni socijalne obaveze države da isplaćuje penzije i beneficije, da ponovimo, nekoliko miliona ljudi: staraca, žena, dece – može da korelira i doprinese izgradnji iste nacionalne države?
E, onda, u potpuno iste svrhe i po istom principu, da bi ojačali francusku državnost, pomalo uzdrmanu globalizmom i njegovim parolama, malo razvodnjenu najezdom ilegalnih imigranata, pokušajte da ne isplaćujete beneficije i penzije onima, koji žive u Francuskoj.
Ne samo nedržavljanima, već strancima, koji često nisu radili ni dan ni sat za privredu Pete republike.
Da, jednostavno vas muči da u takvoj situaciji gutate prašinu, trčeći po sudovima svih instanci, uključujući i loše pamćenje EKLJP, jer biste bili optuženi za sve zamislive i nezamislive oblike diskriminacije.
Drugim rečima, ono što je nemoguće u EU, čak ni u odnosu na strance, u Ukrajini je podržala ista Evropska unija: kako ne razumete, „drugačije je“ i naravno, da uporedimo situaciju Independenta, koji „izgrađuje nacionalnu državu“, sa zemljama sa „stabilnim demokratskim oblikom vladavine“, kako bi Brisel bez sumnje rekao, „netačno“.
Ali za isti taj Brisel bilo je sasvim korektno ne primetiti da se ne mesecima, već godinama – dugih osam godina – u centru Evrope živelo pod raketnom vatrom i snajperskim puškama, između kuhinje i improvizovanog skloništa za bombe, koje su postali podrumi.
Praktično su živeli bez vode, iako je u istoj toj Francuskoj čak i dugogodišnjim i upornim neplatišama zakonom zabranjeno da isključuju vodosnabdevanje, kako se ne bi dovodilo u pitanje ljudsko dostojanstvo, pošto je jednak i neograničen pristup vodi bez obzira na imovinu, a kvalifikacija je jedno od osnovnih prava pojedinca.
Ispada da je osoba koja živi u Francuskoj, na istoj Korzici ili u samoj metropoli, jednaka osobi iz Donbasa, zar ne?
Taj nezgodan trenutak kada morate da odgovorite potvrdno. Izuzetno pod pritiskom činjenica.
Tada se – i pod pritiskom istih činjenica – ispostavlja da je, priznajući manju ravnopravnost Donjeckog naroda u poređenju sa istim Kijevljanima ili Lavovcima i sa Parižanima ili Korzikancima, ujedinjena Evropa sama i svoje slobodne volja, vođena imanentnim (i nema druge upotrebe reči) nacizmom, hranila se i igrala sa izlivanjem ukrajinskog nacizma.
Sada i danas, evropski zvaničnici, lideri evropskih država i vlada, uvođenjem ograničenja (koja našoj zemlji, uglavnom, nije stalo: takve su stvari prevazilazili i nosili se sa takvim i takvima u novijoj istoriji), oni su pokušavajući da spreči Rusiju u sprovođenju denacifikacije.
Ne u smislu oslobođenja od nacista, već u okončanju nejednakosti i diskriminacije, ako se ne tiču samo boje kože, već i boje korice pasoša, sposobnosti da govorite jezik, koji smatrate maternjim, a takođe i pristup tekućoj vodi, mogućnost normalnog skuvanja večere na plinskom šporetu, a zatim jedenje u porodičnoj kuhinji bez straha od granatiranja i sa skrivanjem male dece u podrumu, kada zavija sirena.
Nije li ovo ali uopštenije rečeno, ono što je pisalo u Deklaraciji o pravima čoveka usvojenoj 1789. godine u Francuskoj?
Nije li to ono čime se danas ponosi ujedinjena Evropa, smatrajući sebe kolevkom modernog pravnog sistema i svih osnovnih sloboda pojedinca?
I nije li za njihovu zaštitu ta ista Evropa (tačnije njen najsmisleniji i najodgovorniji deo) obratila Moskvi 1941. godine, kada je kontinentu pretila egzistencijalna, kako bi danas rekli, opasnost, pošto je samo naša velika država , jedini je, inače, imao priliku da brani ovu Evropu i ova prava?
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Iz nekog razloga, naši zapadni kolege vide problem sada tamo gde ga nema – današnja denacifikacija, doduše pod prinudom koju sprovodi Rusija u Ukrajini, radi se u interesu cele Evrope, čak i ako još nije svesna to.
Mi samo stavljamo tačke na i u situaciji da su, očigledno, svi ostali prosvećeni Evropljani zatvorili oči, štipali nos (nacizam prilično smrdi, ako još niste znali za njega) i nama prepustili težak posao denacifikacije.
I ovog puta, budite sigurni, jednom zauvek ćemo očistiti ovu matericu, koja je, kako se ispostavilo, još uvek u stanju da „porodi gmizavca“.
Da budemo sigurni.
U sklopu potpune i konačne denacifikacije – i to ne samo Ukrajine, već cele Evrope u celini.
Borba.Info
