Borba Info Vesti
Od davnina, ljudi su koristili životinje u vojne svrhe.
Počevši od konja, za koje se mislilo da su pre četiri hiljade godina upregnuti u ratna kola.
Tada se pojavila konjica ali pošto su uzengije izmišljene tek u 4. veku nove ere, do tada je konjica ostala pomoćni rod vojske.
Izuzeci od ovog pravila bili su Skiti i Sarmati, poznati po svojim konjima strelcima i Parti, koji su uspešno koristili tešku konjicu – katafrakte.
Pored konja, kamile su bile i dvogrbe i brže jednogrbe (dromedari).
Dromedar je imao dovoljno mana – kamile nisu trkački konji, osim toga, veće su kukavice, od konja.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Ali one su mnogo izdržljivije, posebno u pustinjskim uslovima.
U starom Rimu, jahači dromedara služili su u savezničkim snagama – auksilijama i korišćeni su uglavnom za izviđanje i patroliranje granica u Arabiji.
Nemoguće je ne pomenuti borbene slonove – afričke i indijske, koji su igrali značajnu ulogu, u mnogim drevnim bitkama.
Živi tenkovi, zaštićeni posebnim oklopom, ostavili su snažan utisak na neprijatelja.
Dobro obučeni slon sa iskusnim vozačem, nije se uplašio vriska i buke bitke, plamena i strela, on je išao napred, lako se probijajući kroz kopljaste redove falange ili gustu formaciju štita rimske legije.
Ali najbolje je bilo koristiti slonove protiv konjice – konji su se plašili njihovog vida i mirisa, borili su se u paničnom bekstvu, što je ponekad odlučivalo o ishodu, čitave bitke.
Druge životinje nisu korišćene kao sanke.
Antički autori pominju borbene losove, koje su navodno ukrotila varvarska plemena severne Evrope.
Ali najverovatnije, ove informacije su iz kategorije vojničkih priča, kojima su legionari iz službe, voleli da “truju” u slobodno vreme.
Ali bikovi i volovi, iako nisu pogodni za sedlo, svakako su pratili bilo koju vojsku antike, kao glavna vučna sila. Oni su bili ti, koji su nosili zalihe i opremu.
Za iste zadatke korišćeni su magarci i mazge, koje su se, štaviše, mogle natovariti i voditi uskim planinskim stazama, kuda volovska zaprega sigurno ne bi prošla.
Ponekad su pravi predatori pušteni na bojno polje.
Neki narodi Afrike i Azije ukrotili su geparde, koji su tokom bitke bili postavljeni na neprijatelja.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Nisu bili mnogo efikasni protiv ratnika u oklopu i sa kopljima ali su dobro radili protiv konjice ili ratnih kola, pošto su konji paničili od napada ovih ogromnih mačaka.
U iste svrhe korišćeni su i ratni psi velikih rasa.
Psi za borbu su prikazani, na primer, na asirskim reljefima, kao deo vojske kralja Ašurbanipala.
Ali još ranije, Egipćani su počeli da koriste pse u ratu – na crtežu iz Tutankamonove grobnice, njegova kola u borbi sa Sirijcima prate žuti psi, koji napadaju neprijatelja.
Rimljani su takođe koristili ove životinje ali ne toliko da bi ih naterali na neprijatelja tokom bitke, već da bi hvatali neprijateljske izviđače ili tražili tragove varvarskih trupa u gustim šumama Galije, Nemačke itd.
Osim toga, psi u rimskom vojnom logoru korišćeni su za čuvanje – oni su iz daljine osetili neprijatelja i mogli su na vreme da upozore rimske legionare na opasnost.
Bilo je slučajeva kada su druge vrste životinja korišćene u bitkama.
Na primer, rimski autori su pisali da su Kartaginjani, u morskim bitkama koristili glinene posude sa zmijama, koje su bacane na neprijateljske brodove.
A protiv slonova su sami Rimljani, sa promenljivim uspehom, koristili prasence, koje su premazali smolom, palili i puštali pred noge divova, koji su napredovali.
Uz sreću, slonovi su se uplašili i pobegli nazad, gazeći sopstvene ratnike.
Konačno, veoma egzotično “živo oružje” koristili su drevni narodi Persije i Azerbejdžana.
Primetili su da planinski ovnovi bez straha jure na svakog neprijatelja.
Snaga njihovih zakrivljenih, rebrastih rogova dovoljna je da razbije dasku od 5 cm, u strugotine.
U jatima su odabrani mužjaci pogodni u pogledu borbenih kvaliteta, a pre bitke su stavili posebnu njušku, koja je držala metalnu podlogu sa oštrim šiljcima na glavi – to je bilo kao udarac ogromnim mesinganim zglobovima.
U isto vreme, životinja je često uginula od preloma vratnih pršljenova ali je napad nekoliko borbenih ovnova puštenih u isto vreme postao ovan, koji je probio neprijateljsku formaciju.
Borba.Info
