Borba Info Vesti
Takozvana „pandemija“ je sredstvo pomoću koga ultraglobalisti, naslednici istovremeno Lava Trockog i Lea Štrausa, pokušavaju da sklepaju svoj „vrli novi svet“.
Pandemija korona virusa, zatvorene granice i nova digitalna realnost – takva je bila prošla 2020. godina.
Mnogo toga što je ranije bilo nejasno sada postaje očigledno: gde nas vode svetske elite, kako je u SAD sprečena Trampova revolucija i da li je, na duže vreme, ugašena, kakvo je mesto dodeljeno Rusiji u tom „vrlom novom svetu“?
O ovome i mnogim drugim stvarima u intervjuu za Nakanune.ru govorio je istoričar, akademik Međunarodne akademije nauka, Andrej Fursov.
Pitanje: Mnogo se govori o globalnoj perestrojci, formatiranju koje je podstakla pandemija korona virusa.
Tema je razmatrana i na Forumu u Davosu na kome je učestvovao i Putin. Gde nas vode svetske elite – da li je to jedan, jedinstven proces ili ovde naziremo neki dogovor?
To nije sasvim jedinstven proces jer postoji nekoliko grupa u svetskom vladajućem sloju. Zajednički im je cilj: sačuvati vlast, privilegije i bogatstvo u postkapitalističkom svetu koji se formira.
A sredstva za postizanje cilja su različita, kao što su različite i njihove predstave o konkretnom ustrojstvu postkapitalističkog sveta.
Oni koje možemo nazvati umerenim globalistima – a to su pre svega snage koje stoje iza Trampa – smatraju da je neophodno sačuvati, u ovoj ili onoj formi i stepenu – države (i s njima povezan industrijski i finansijski sektor, srednji sloj…), ali pod kontrolom međunarodnih institucija kao što su MMF ili Svetska banka.
U ovoj varijanti postkapitalizam je kompromisno uređenje, koje uzima u obzir interese ne samo novonastalih grupa i „čistih finansijera“, beneficijara epohe finansijalizacije (1980/90-2010), već i beneficijara prethodne epohe (1930-1980).
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Ultraglobalisti (možemo ih nazvati, takođe i radikalni globalisti, neotrockisti, globtrockisti, desni trockisti) oslonjeni su na praktično beskompromisan pristup u stvaranju novog svetskog poretka na ruinama poznokapitalističkog sveta – reč je o njegovom pretvaranju u ruševine, o „anuliranju“, o odbacivanju.
Ne bez razloga, programski dokument ultraglobalista, koji je napisao organizator Svetskog ekonomskog foruma u Davosu (druženje činovnika na visokim položajima, prosečnih, ili malo iznad proseka, koji se nalaze u službi ultraglobalista) K. Švab zajedno sa Tjerijem Malereom, tako se i zove – „Veliki reset (2020) (Great Reset); kod nas se često „reset“ pogrešno prevodi kao „perezagruzka“ (restartovanje), međutim, to je zapravo „sbros“, „obnulenie“ (odbacivanje, anuliranje); „perezagruzka“ je restart ili reboot.
Pristup globtrockista novom svetskom poretku pretpostavlja likvidaciju države (i umesto nje nekoliko ogromnih super ili megakorporacija tipa britanske Istočnoindijske kompanije; nije slučajno poslednjih godina, u nauci i publicistici Post Zapada, naglo poraslo zanimanje za istoriju ove kompanije), srednjeg sloja, privatne svojine i – koliko god to užasno zvučalo – porodice.
U tom smislu globtrockizam predstavlja anuliranje ne samo kapitalističke epohe i epohe Moderne, već suštinski, cele ljudske civilizacije: novi svetski poredak pretpostavlja stvaranje novog čoveka – bez svojstava, bez ličnosti i u tom smislu maske na licima tokom mitologizovane „pandemije“ – simbol su bezličnosti i potčinjavanja „novoj realnosti“ i njenim gospodarima, razume se, ako uspeju da realizuju planove.
Takozvana „pandemija“ je sredstvo pomoću koga ultraglobalisti, naslednici istovremeno Lava Trockog i Lea Štrausa, pokušavaju da sklepaju svoj „vrli novi svet“.
Uzgred, pre desetak godina Žak Atali je otvoreno izneo da je upravo pandemija neophodna da bi se izgradio novi svetski poredak.
Prvi pokušaj – predstavljanje „svinjskog gripa“ kao pandemije – propao je, no SZO je to iskoristila da naglo spusti broj obolelih/umrlih potrebnih za proglašavanje pandemije od ove ili one bolesti.
U oktobru 2019. godine sprovedene su „obuke“ – Event 201, a 2020. godine su objavili pandemiju.
Pri tome su čak i ultraglobalisti, tipa probisveta Švaba, bili prinuđeni da priznaju: KOVID-19 ne predstavlja egzistencijalnu opasnost za čovečanstvo.
U „Velikom resetu“ ober-Davos navodi sledeću statistiku: u junu 2020. godine, kada je knjiga predata u štampu, gubici od „pandemije“ iznosili su 0,06% svetskog stanovništva.
To se, prema Švabu, ne može porediti ni sa „španjolkom“ , španskom groznicom (1918-1919: 2,7% svetskog stanovništva je umrlo), ni sa „crnom smrću“ (kuga, 1348: 30-40% evropskog stanovništva), ni sa „justinijanovom čumom“ (541-543 godine: 30-40% stanovništva Sredozemlja).
Više od toga, prema autoru Velikog reseta, glavno u „pandemiji“ (koja, kako on de facto priznaje nije pandemija) nisu žrtve, već činjenica da ona predstavlja šansu da se u potpunosti promeni svet – odbaci stari i izgradi novi.
Šta to predstavlja za svet?
Ovo je svet „stejkholderskog kapitalzma“ (stakeholder capitalism), tj. „kapitalizama za sve“ (kapitalizam u interesu svih zainteresovanih strana). Švab ga suprotstavlja „akcionarskom kapitalizmu“ (shareholder capitalism), koji je vladao u HH veku.
Ako je akcionar vlasnik, onda je stejholder – redovan sudeonik, a to je prosto zainteresovano lice ili kako ga Švab definiše, „sekundarni učesnik ogromnog komercijalnog projekta“.
Pri tome, iako u je terminu „stejholderski kapitalizam“ prisutna reč „kapitalizam“, u realnosti ova forma je usmerena ka likvidaciji kapitalizma, privatne svojine – pre svega malog i srednjeg biznisa.
A šta će biti sa privatnom svojinom krupnog biznisa, korporacija?
Stvar je u tome što u današnjim uslovima to već nije privatna svojina.
U situaciji kada je upravljanje odvojeno od svojine, kao što je to slučaj u korporacijama sa njihovom antitržišnom i planskom ekonomijom i kada ono počinje da vlada svojinom, dešavaju se dve stvari: prvo, svojina se iz privatne pretvara u korporativnu; drugo, postaje funkcija upravljanja, vlasti, sliva se sa njom.
I kada odlučujući faktori proizvodnje postaju neopredmećeni ili, kako nekad netačno govore, nematerijalni, kapital-svojina krupnih korporacija se pretvara u vlast, kojoj, u suštini, kapital već nije potreban.
Objasnite molim Vas.
Kapital je opredmećeni rad, koji uložen, stvara novu vrednost, tj. realizuje se kao samouvećavajuća svojina. Prisvajanje upravo ovog tipa svojine – opredmećenih faktora proizvodnje kao odlučujućih – leži u osnovi kapitalizma.
U današnjim uslovima, u hiperindustrijalizovanom sektoru proizvodnje (iako on i nije postao u potpunosti dominantan, premda je, nesporno, vodeći) odlučujući faktor proizvodnje, a prema tome i osnovni objekat prisvajanja, postaju neopredmećeni faktori i upravo njihovo prisvajanje konstituiše subjekte koji obrazuju sistem postkapitalizma.
Socijalne mreže u takvom kontekstu postaju i objekti prisvajanja i sredstvo kontrole, a kontrolori socijalno-informacionih platformi – novi gospodari Svetske Igre, vlasnici, principijelno novih, objekata. Korporativna svojina se na kraju pretvara u čistu vlast.
Ipak, u društvu je očuvan kapital značajnog obima. To je kapital malog i srednjeg biznisa, akcionarski kapital malih i srednjih vlasnika. Pojedinačno, to nije veliki kapital, ponekad su u pitanju – mikročestice, mrvice.
No, uzete zajedno – predstavljaju značajnu masa kapitala nasuprot koga se ne nalazi krupni kapital korporacija, već, u suštini odvojena od kapitala – vlast koja ga negira.
Da bi se izgradilo novo uređenje ovu masu treba eksproprisati. Izlaz iz kapitalizma i ulaz u njega, ispostavilo se, kao slika u ogledalu je: u prvom slučaju to je eksproprijacija zemlje (ograđivanja u Engleskoj XVI–XVII veka), u drugom – eksproprijacija kapitala pod vidom zamene akcionarskog kapitalizma stejkholderskim, tj. sekundarnim učešćem na komercijalnom tržištu, koje sa kapitalizmom nema nikakve veze.
I kako će se vršiti eksproprijacija?
Ona se već odvija. U vreme prvog talasa korona krize, u SAD, lokdaun je uništio 4,5 miliona malih i srednjih biznismena – njihov biznis se više neće obnoviti. Slični procesi se odigravaju i u Velikoj Britaniji, Francuskoj i drugim državama Zapadne Evrope.
U perspektivi, doći će do povećanja poreza za očuvanje prirodne sredine, za borbu sa klimatskim promenama; u SAD će uvesti porez za isplatu „kompenzacije za vekove ropstva“ crncima. To jest reč je o preraspodeli sredstava srednjih slojeva nižim.
Poresko breme, a ono će, nesumnjivo, postati teško, nateraće male i srednje vlasnike ili da prodaju biznis, ili da se inkorporiraju kao „sekundarni učesnici“ u komercijalni sektor korporacija ili će propasti. Obratite pažnju na kampanju koja se vodi za ubeđivanje ljudi da je „nesvojina“ bolja od svojine! Šta će vam lični automobil?
Karšering je bolji. Šta će vam lični stan? Bolje je iznajmiti. I tako dalje. Reč je stvaranju ogromnog sloja ljudi koji nisu samo bez kapitala, već i bez svojine.
Takve ljude je lakše kontrolisati, lakše je njima upravljati, posebno ako se uz to uništi obrazovanje, kao što ga uništavaju u Ruskoj Federaciji „majstori“ – od Fursenka do Grefa.
„Pandemijom“, sa jedne strane, jačaju sredstava kontrole i nadzora nad ljudima pomoću videotehnike, elektronike, socijalnih mreža i na druge načine; s druge strane – uništava se obrazovanje pomoću nastave na daljinu.
U Kini ono što nazivaju „elektronskim konclogorom“ postaje gotovo svakodnevnica u obliku sistema „socijalnog rejtinga“ („socijalnog poverenja“).
U zoni evropske civilizacije, čak i njenim degradiranjem u stanje Post Zapada, a posebno u Ruskoj Federaciji, kinesku varijantu nije u potpunosti moguće realizovati. Ipak, kretanje u tom pravcu je prisutno. Uzgred, stavljanje maski na lice, takođe predstavlja kontrolu, potčinjavanje i obezličenje.
A talas protesta po celom svetu koji smo videli, to je otpor ovoj tendenciji?
Naravno. Ljudi intuitivno osećaju da nadnacionalne vrhuške ne samo što ih nagone u tor, već ruše njihov normalan život, zamenjujući ga „novom normalnošću“.
Sintagma „nova normalnost“ pravi je novogovor orvelovskog tipa. Iako poznati po poštovanju zakona, Holanđani i Nemci, sa svojim tradicionalno prizemnim svakodnevnim životom, izlaze na antikarantinske demonstracije, to znači: na svojoj koži su osetili da njihov svakodnevni, normalni život uništavaju. I što više bude takvih protesta, što veći bude pritisak na svetsku vrhušku, tim bolje – ona će više odstupiti od onoga što je zamislila.
Uopšteno, novo uređenje gotovo nikada ne pobeđuje nokautom, već, po pravilu – na poene.
Ono je rezultat kompromisa starih i novih grupa gospodara s jedne strane i između gospodara uzetih u celini i stanovništva – sa druge. I što je aktivnije i nepokornije stanovništvo, to će novo uređenje biti mekše, ako mu je uopšte suđeno da se formira.
Osim toga, treba se setiti da se, kako je primetio jedan od najvećih američkih sociologa B. Murmladši, velike revolucije ne rađaju iz pobedničkog krika dolazeće klase, već iz predsmrtnog ropca klase koju će prekriti talas progresa.
Jedino sredstvo da se bogataši i vlast nateraju da uzmu u obzir i ljude – jeste žestok otpor. I zato su antikarantinski protesti na Post Zapadu dobri: Buro, udri jače! (M. Gorki, Pesma o vesniku bure, prim. prev.)
A šta je sa SAD? Tamo su, takođe, bili protesti. Kako se novi predsednik uklapa u plan, kakva se borba tamo rasplamsala?
SAD su jedna od najvažnijih pozornica socijalne, psihoistorijske borbe/rata za budućnost.
Ultraglobalisti su planirali da prestroje Ameriku za 16 godina: dva četvorogodišnja predsednička mandata Obame plus dva četvorogodišnja mandata Hilari Klinton koja bi ga zamenila.
Za tih 16 godina, do 2024. SAD su trebale postepeno, ali nepovratno, da se promene u skladu sa planovima ultraglobalista.
Ipak, kao riđi trol iz tabakere, iskočio je Tramp – neočekivani adut, džoker umerenih globalista i pomešao sve karte, pokvario sve planove ultraša.
Da bi svrgnuli Trampa morali su da aktiviraju crnački pokret, isprovociraju socijalne i rasne konflikte, da ruše osnove političkog sistema zemlje, tj. pokrenu nemire koji će se teško zaustaviti.
Osim toga pobeda Bajdena, koga, kako ja vidim, mogu bez probe angažovati za ulogu Duremara u ekranizaciji „Doživljaji Buratina“ (ekranizacija priče Alekseja Tolstoja, prototip Buratina je Pinokio iz priče Karla Kolodija. U tekstu se često Pinokio zove samo „lutka“ – il buratino na italijanskom. Prim. prev.), bila je pirova: kompromitovana je i legitimnost predsednikovog mandata i sama institucija predsednika i – u velikoj meri – politički sistem SAD, koji više neće biti isti ni sam po sebi, ni u očima nekoliko desetina miliona ljudi.
Osim toga, tokom svoje četiri predsedničke godine, uz svu nedoslednost i uz sve greške, Tramp je toliko toga učinio da će ultraglobalisti izgubiti najmanje dve godine da raščiste teren za realizaciju svoga plana.
To znači gubitak tempa koji će morati da kompenzuju surovošću i radikalnim akcijama. A to će, sa svoje strane, izazvati protivljenje i još više zaoštriti situaciju.
Trampizam kao da je poranio, pokazao se mutnim, konfuznim ali i potpuno sposobnim da razvije formu masovnog socijalnog i idejnog otpora globtrockizmu, pri tome ne samo u SAD – moramo uzeti u obzir i aktivnost Stiva Benona u Zapadnoj Evropi, njegove kontakte sa predstavnicima konzervativnih krugova i partijama desnice.
Društvo u SAD se podelilo – no, da li je to podela na rasnoj ili klasnoj osnovi?
Raskol se odvija po različitim linijama i u različitim pravcima. U srednjim i nižim slojevima društva izgleda kao rasno-etnički, no to je forma, u suštini on je – socijalni, klasni – po Staljinovoj maksimi: „nacionalno po formi, klasno po sadržini.“
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Ultraglobalisti teže da anuliraju i resetuju istoriju poslednjih 100-150 godina, pošto je poslednjih 30 godina globalizacija dovela do finansijalizacije, tj. destruktivni kapitalizam je došao do bankrotstva iz kog je izlaz – anuliranje prethodne istorije i njeno resetovanje.
Reset istorije pretpostavlja lišenje beneficijara onoga što su tokom 100-150 godišnjeg perioda stekli. Glavni beneficijari odlazeće epohe bili su beli ljudi – i u Evropi, i u Americi.
Po mišljenju ultraglobalista, najbolji način da se oni liše postojećih pozicija jeste promena odnosa snaga u društvu između obojenog i belog stanovništva u nižim i srednjim segmentima društva – u korist obojenog.
Na taj način, crni i obojeni slojevi, pod levim parolama („crvena zastava“) ili pod parolom „negro-fašizma“ („crna zastava“) postaju saveznici ultraglobalističke vrhuške u procesu tranzita u postkapitalizam.
U Evropi, pokušaj da se do ovoga dođe učinjen je pomoću migracione krize, koju je neko precizno nazvao – „etničkim oružjem“, a u SAD zauzimanjem kursa – da se pre svega istakne uloga Crnaca, Latinosa, Azijata, Indijaca. Bajden je već izjavio da upravo ove rasno-etničke grupe njegova administracija posmatra kao prioritetne.
U nizu američkih organizacija već se pojavljuju „menadžeri za različitost“; reč je o rasno-etničkoj različitosti, različitosti seksualnih manjina, to jest na belce će sada izvršiti snažan pritisak, provocirajući socijalne konflikte – organizovani haos kao oblik upravljanja.
Uzgred, vrlo je zanimljiv etnički sastav Bajdenove administracije. Analitičari su već primetili da je u njoj mnogo Jevreja; ipak, zbog nečega, nije primećena činjenica da se u njoj nalazi i veliki broj Indijaca.
Poslednje govori i o unutrašnjem kursu i o spoljašnjem – antikineski savez sa Indijom, pokušaj maksimalnog amerikanizovanja politike ove zemlje. Međutim, ponavljam, sve ovo samo spolja izgleda kao rasno-etnički proces, no, njegova suština je klasna. Mislim da će globotrockisti, barem u SAD, imati prilično problema.
Prvo, belci će se bezuslovno suprotstaviti, drugo, otpor će pružiti i cele države u kojima nema mnogo crnog stanovništva. U Ruskoj Federaciji ovo mora biti dobro rasvetljeno i aktivno korišćeno u informacionoj borbi sa Post Zapadom.
Trampisti su oformili snažan protestni pokret, kao što smo nedavno videli i nastavljaju borbu? Da li je onda moguć građanski rat u SAD?
Mislim da građanskog rata, u pravom smislu reči, neće biti. A permanentnih nemira, kao reakcije na permanentnu globrevoluciju neotrockista – biće. Nedavno mi je jedan dobar drug ispričao sledeće.
On komunicira telefonom i elektronskom poštom sa svojom bivšom drugaricom iz razreda koja se odavno sa mužem preselila u SAD.
Tamo imaju kuću, posao – srednji sloj. Oboje su trampisti. Pričala mu je da su ona i muž, u očekivanju teških vremena, prošli obuku rukovanja vatrenim oružjem, kupili ga, napravili ozbiljne zalihe hrane i spremni su da se brane oružjem.
Jednom je književni istoričar i kritičar A. Lebedev rekao o Čadajevu da se njegova kućica na Basmanoj odvojila od Ruske imperije. Danas se ceo sloj Amerikanaca, slično, odvojio do bajdenovsko-ultraglobalističke Amerike.
A kao što je poznato – ovu biblijsku frazu voleo je da ponavlja neprijatelj Rotšildovih, predsednik Linkoln: dom koji je iznutra podeljen, neće opstati. Američkim „tradicionalistima“ treba pomagati, ne treba se ustručavati – protivnika treba tući na Staljinov način, na njegovoj teritoriji.
Pored toga, ultraglobalisti se ne ustežu da se mešaju u naše unutrašnje poslove, šaljući nam političke diverzante, koji uz pomoć političke pedofilije, pod vidom borbe sa konkretnim režimom, pokušavaju da uzdrmaju rusku državnost i anuliraju nas i našu istoriju.
Postoji mišljenje da SAD preformatiraju elite, i da će ona biti mnogo više leva zemlja?
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Po formi i taktički – da, ipak po sadržaju i strateški to je nešto sasvim suprotno. Ultraglobalisti su samodovoljna vrhuška, kojoj ni za opstanak ni za samoopravdanje nije potrebna nikakva ideologija. Ideologija je kao prvo, za „middle“, za masu; drugo, ona je sredstvo za manipulaciju. Trockizam ovde nastupa kao sredstvo. Ako treba biće „levi“ i revolucionaran, ako treba biće – „desni“ i reakcionaran.
Ultraglobalisti su apolitična i amoralna (van morala) grupa čiji je cilj – potpuna vlast na globalnom nivou, koja nema potrebu za ideologijom, a realizuje se u obliku neposredne kontrole nad ponašanjem obezličenih masa (maska pod nazivom „pandemija“ – kao sećanje na budućnost?). Levicu i liberale, kao snage koje su odradile svoje, danas koriste za rušenje kapitalizma – oni će i otići zajedno s njim; planirano uređenje više će ličiti na svet u duhu Lea Štrausa (na stari način – „desno“).
A u tom „vrlom novom svetu“ kakvo mesto su ultraglobalisti dodelili Rusiji?
U najopštijem, strateškom planu – ili „u kibli“ Istorije, ili u sredini između periferije i đubrišta.
U konkretnom planu, mislim, Rusiji sa njenim ogromnim prostranstvima, određene su tri funkcije: jedan deo zemlje treba da postane deponija za smrtonosni otrovni otpad Post Zapada; drugi deo, suprotno, visokoekološka zona privremenog, a u slučaju geoklimatske katastrofe – stalnog boravka jednog segmenta svetske vrhuške, rezervna teritorija (uzgred, ako se prisetimo „otkrovenja“ Hilari Klinton, to se odnosi na značajan deo celog postsovjetskog prostora); treći deo je predviđen da bude pozornica vojnih operacija protiv Kine (ako ultraglobalisti uspeju da dokrajče Rusiju, sledeća tačka njihove agende je razaranje Kine pomoću spoljašnjih i unutrašnjih (građanskih) ratova, nešto između novog izdanja „opijumskog“ rata i Tajpinškog ustanka.
Ali to zahteva prethodno rušenje ruske državnosti?
Naravno. I uslovi za to su danas mnogo pogodniji nego, recimo, pre petnaestak godina. I nije stvar samo u ekonomskoj stagnaciji, degradaciji upravljanja i upravljača, korupciji i u tome što je svesno odgajano pokolenje potrošača, koje ne zna kako je rušen SSSR i šta su bile devedesete – pokolenje sposobno da bude grobar režima na poziv nekog poput „berlinskog pacijenta“ i njegovih gazda. Stvar je – ozbiljnija – i u nečem drugom.
Dugo vremena pokušaji ultraglobalista da oslabe državu SAD, ako već ne mogu da je u potpunosti blokiraju, snažno su kočeni postojanjem moćnih država sa nuklearnim naoružanjem – Ruske Federacije i Kine.
Transnacionalnim korporacijama i nadnacionalnim grupama za globalnu koordinaciju i upravljanje SAD su bile potrebne kao gvozdena pesnica. To jest, u početku je bilo potrebno demontirati Rusiju i Kinu i tek posle toga dohvatiti se SAD.
Digitalizacija menja situaciju. Takozvana „elektronska država“ ili „digitalna država“ predstavlja minu postavljenu ispod države, koja nema odloženo dejstvo.
Prvo, digitalne strukture, platforme ili, na primer, „ekosistemi“ tipa grefovskog Sbera, preuzimaju niz funkcija koje obično vrši država.
Drugo, „platforme“, ekosistemi i ostali digitalni monstrumi rade na nadnacionalnom, naddržavnom nivou i sjedinjuju se u globalnu mrežu ili lanac. Tu mrežu/lanac ultraglobalisti bacaju na državu koja rizikuje da se zaplete kao teški gladijator-murmilio u mrežu lako naoružanih, ali vrlo pokretljivih retario-gladijatora.
Digitalizacija vlasti omogućava ako ne anuliranje države (uz to tri najveće države odjednom), onda slabljenje uz očuvanje njene ljuske: istovremeno, u obliku nečega što liči na vojni trofej, skalp ili u boljem slučaju, drevni trupac sa izrezbarenim idolom na koji se mogu okačiti sva sagrešenja. „Digitalna država“ u perspektivi predstavlja naddržavnu digitalnu vlast.
Ipak, da bi se raširio proces ove transformacije ili čak transmutacije, ultraglobalistima je neophodno stvaranje političkih pretpostavki, potrebna im je politička pobeda, u tri najveće države, nad snagama koje oličavaju upravo – državnu vlast, pa makar ta vlast bila povezana sa umerenim globalizmom ili čak ograničena globalizmom.
U SAD ultraglobalisti su uz veliki napor i ogromne mahinacije uspeli da sačuvaju pobedu na poene, ali to je pirova pobeda, predstoji – borba. U Kini, „komsomolci“ i njihovi angloamerički saveznici nisu uspeli da odstrane Si Đinpinga, pa predstoji, takođe, borba u središnjici koju ultraglobalisti ne mogu dobiti.
Proizlazi da je polje na kom se vodi istorijski odlučujuća bitka početkom XXI veka, kao i početkom XX veka, najslabija karika sistem država – Rusija, kako god se ona zvala.
Upravo zato se ultraglobalisti i njihovi kompanjoni trude da u Ruskoj Federaciji maksimalno destabilizuju situaciju, navodno radi uklanjanja konkretnog režima. To je laž. Njihov cilj nije režim, već Rusija kao država, kao psihoistorijski tip, kao civilizacija.
Ovde, u Rusiji, slaboj karici, vidimo da će se rešavati mnogo toga u sudbini sveta – isto kao što je bilo i 1917. i 1967. godine (tada je nomenklatura, odrekavši se skoka u postkapitalističku budućnost, značajno doprinela trijumfu degradaciono-destruktivne tendencije, koja je svet dovela do njegovog današnjeg košmarno-degenerisanog stanja).
Kao što je poznato, lanac ne može biti jači od svoje najslabije karike. Početkom XX veka blistavi ruski publicista M.O.
Menjšikov pisao je da ukoliko u Rusiji ne dođe do promene energije, zemlja će početi da liči na kolonijalnu Indiju – i promena se dogodila.
Rusija je upala u kotao revolucija i građanskih ratova, ali nije postala anglosaksonska kolonija, već se pretvorila u superdržavu.
Početkom XXI veka možemo reći: ako ne dođe do promene energije, Rusiju čeka gora sudbina od one koja je zadesila kolonijalnu Indiju. Situacija se zaoštrava i pogoršava zato što Post Zapad sa svojim anglosaksonskim jezgrom neće čekati – vreme radi protiv njih, i već u ovoj, 2021. godini pokušaće ako ne da sruše režim, onda da pod maskom rušenja režima učine sve da Rusiju kao državu maksimalno oslabe i gurnu nas u propast.
Period posle rušenja SSSR-a jasno je pokazao da jedan segment vrhuške Post Zapada oličava nešto između nadnacionalne terorističke organizacije (događaji 11. septembar 2001. SAD; Avganistan, Irak, Libija; ubistvo Miloševića, Gadafija i mnogo drugog) i globalne grupe organizovanog kriminala. U rušenju starog sveta ovi kriminalci su već izgubili tempo: veliko anuliranje uz pomoć „pandemije“ nije prošlo kako su planirali i „nova normalnost“ nije zaživela.
U potrazi za izgubljenim (ali ne po Prustu) vremenom, radeći po šablonima i zakonima sile, „globalni huligani“ će rukama, pre svega svojih kompanjona unutar zemlje, po perimetru naših granica udariti na slabu kariku.
Budimo budni i zapamtimo: ovde nema sitnica.
Razgovarala: Elena Ričkova
Sa ruskog posrbio: Aleksandar Mirković
Srodstvo po izboru
