Borba Info Vesti
Bosna i Hercegovina će se raspoloviti i postati potpuno nefunkcionalna tvorevina.
Piše: Slobodan Reljić
Kada je krajem sedamdesetih godina prošlog veka iranska revolucija dovela na čelo države (1979) ajatolaha Ruholaha Homeinija, u Bosni se istiha govorilo da se osetio „laki povjetarac“.
To su te veze među narodima o kojima nauka slabo šta zna.
Veže ih samo vera, rekli bi, isprazni liberali. A komunisti ni to ne bi rekli, jer Boga nema.
Proći će decenija pre nego će se taj osećaj ohrabrenja pretvoriti u većinski stav za pravo na svoju, u osnovi, islamsku državu, a koja bi se kamuflirala bučnim javnim zalaganjem za „građansku opciju“.
Princip jedan čovek jedan glas, koji je bio apsolutno neprihvatljiv u međunarodno priznatoj SFRJ, postao je najdemokratskija ponuda u secesionističkom delu – Bosne i Hercegovine.
Taj put će u to vreme, reklo bi se paradokslano, podržati svemoćna Amerika, držeći se u uređivanju Balkan pre svega tako da jake oslabi a slabe ojača i aktivira večno imperijalno oružje – Divide et impera.
Disciplinujući najveće, Srbe, Zapad će “homeinijevskom lakom povetarcu“ dati orkan u leđa. Održavotvorenje tog pokreta, ipak, neće biti kako se u Sarajevu očekivalo.
Bosna će se raspoloviti i postati potpuno nefunkcionalna tvorevina.
Zamalo država.
A Federacija BiH, za koju je i Bosna i Hercegovina funkcionalna, postaće veliki ljubitelj „američkog plana“.
Nadajući se da će Vašington brinuti njihovu brigu.
U priznavanju da oni ne bi postojali bez Amerike od njih će biti glasniji samo jedan od lidera kosovskog konstrukta – Ramuš Haradinaj.
Sad kad Amerika glavom bez obzira beži od talibana iz Avganistana nastaje haos u američko-islamskom mozgu.
Što nije ni čudno jer je takva pamet sama po sebi – van političkih upotreba – upečatvljiv Contradictio in adjecto (protivrečnost u pridanome, npr. četvorouglast krug, drveno gvožđe – po objašnjenju iz Vujaklijinog Leksikona stranih reči i izraza).
Šta da se kaže dok zapadni mediji liju krokodilske suze za „dobrim ljudima“ u Avganistanu, koji sad ostaju da sami prežive posle pomaganja u uvođenju demokratije po okupacionoj potrebi?
Eto, do čega može dovesti lojalanost zapadnim okupatorima. U vreme rastakanja Pax Americana – to nije incident.
Koliko li je ljudi u današnjem svetu pred rizikom kao onaj pedesetogodišnjak koji je znao strani jezik, pa kad su došle trupe da uvode demokratiju u Avganistan, našao se njima na usluzi a sebi obezbedio lep prihod.
Sad je uzalud obijao ofise onih kojima je bio od tolike pomoći. Sa ženom i troje dece kaže: „Kad me nađu, talibani će me odmah ubiti!“
Zapadnjacima malo žao, živ je čovek, ali šta da se radi. Popije se par hladnih piva i pakuju stvari i municija. Vreme došlo valja bežati. Uostalom, oni su samo vojnici. Ima ko misli o tome.
U realnosti, ko da obraća pažnju na nemušte plakate nesrećnika: We have made your Mission possible, Do not leave us alone! Sve je tu tačno.
Ali je istina da su oni mogli znati da se Zapad tako odnosi prema svojim saveznicima kad dođe sudnji čas.
A i da se u njihovom narodu „rad za strane misije“ doživljava kao izdaja. Neoprostiva.
Apsolvirano je to i u holivudskim filmovima, setićete se.
Ne menja se posle ovog velikog loma u međunarodnim odnosima samo položaj pogođenih malih sluga pred svemoći velikih sila.
Uticaće to na hiljade i hiljade persona na mnogim meridijanima, pa i na našim. Mnogostruko.
Evo, „Forin polisi“ baš brine što talibani ne jure samo za teritorijama, nego zamislite vi njih – „rade na konsolidaciji kontrole nad proizvodnjom i prodajom narkotika“. Devedeset odsto svetske proizvodnje herioina!
Koji Amerikanac neće biti zgrožen što će taj veliki biznis od njih preoteti neko drugi. Kojima oni sad jedino mogu da pljunu pod prozor i da ih proglase najvećim mračnjacima.
Pa, zar siva zona visokoprofitabilne ekonomije nije bila američki monopol!? Za njih se uzimalo da je normalno da to rade, a kad bi se neko pokušao umešati bio bi proglašen otpadnikom, banditom i odstranjen na sve načine. Do likvidacije.
Te promene su uvek osetljive. Sad su kosovski distributeri Haradinaj, Tači i ini pred velikim rizicima i iskušenjima. Dobro, neće talibani biti gadljivi na već uspostavljene efikasne kanale, ali… Sve postaje mnogo složenije.
Ovih dana je kineski ministar inostranih poslova Vnag Ji doleteo u celonedeljnu posetu Centralnoj Aziji – Turkmenistanu, Tadžekistanu i Uzbekistanu.
Prva od ovih zemalja još nije u ŠOS (Šangajska organizacija za saradnju) kojom dominiraju Kina i Rusija. Sad će se lakše odlučiti.
Iz diplomatskih krugova probija neizrečeno – razmatra se privlačenje novih moćnika Avganistana (koji je posmatrač) da se pređe u članstvo, pa da se razmatra prilaženje projektu Pojas i put (kako se sad zove Aganistancima poznati Put svile), a i Evroazijska unija je tu negde.
Ako primetite kako Sergej Lavrov i Vang Ji obraćaju više pažnje na ovaj region – to se radi i na „sporazumu o nacionalnom pomirenju sa talibanima, uz posredovanje Rusije i Kine, bez američkog mešanja“, a što bi, naravno, „uključivalo i promenu opijum-heroinskog kursa“.
Da je „heroinski kurs“ predmet najvećeg zanimanja pokazuje i zabrinutost londonskog „Ekonomista“ zbog Abu Hilalaina (u prevodu Otac dve polovine meseca) novog narkotičkog proizvoda koji doživljava neviđen uspon u Saudijskoj Arabiji.
Deluje kao vijagra i održava dugu budnost, a kako kaže jedan mladi Arabljanin: „S jednom pilulom možemo da plešemo čitav vikend.“
Problem je što ta droga dolazi iz Sirije. I Bašar Asad je rešio da poradi na podržavanju prometa „glavnog izvoznog artikla koji je izvor čvrste valute“ za svoju zemlju, a koju Zapad razara godinama.
Procenjuje se da je prošle godine ta roba na tržištu vredela 3,4 milijarde dolara. Dakle, likvidacija neposlušnika nije uspela i on se vraća kao opasan igrač u regionu.
To se govori o slabljenju kontrole koju je Amerika imala i jačanju drugih trendova.
Slabljenje imperije oslobađa želje porobljenih. A postupci – koji pokazuju da Imperija nije spremna da učini ništa za „svoje ljude“ – čini njen front poroznijim.
To kako se bez ikakvih ustezanja baca čitava godinama podizana okupaciona politička struktura, „koja je (američku) misiju činila mogućom“, javna je poruka sličnim režimima svuda po svetu, pa i na Balkanu: mrtvi ste, samo još nije stigla vest do vas.
A šta oni misle o izvršiocima ovih dana lepo opisuje Vilijam Mntgomeri, dugogodišnji američki ambasador u balkanskim zemljama, kad o Milu Đukanoviću govori kao o jarčiću u stadu koji je kako god ga gurnete uvek uspevao da istrči među prve iza pastira.
Kad kaže da je Milo „najagilniji, najuspešniji političar u okruženju“, misli na to da je davao predanost ostvarivanju američkog interesa, pa onda da namiri sebe, porodicu i ekipu a za svoj narod i državu šta ostane.
Tako je čitava država pretvorena u kriminalnu strukturu „kad se Đukanović okrenuo i odmakao od Miloševića i kad je bilo vrlo teško obezbediti finansiranje za njegovu vladu, počeli (smo) da dozvoljavamo masovnim krijumčarima duvana da operišu iz Crne Gore“.
Iz tog je nastao Montenegro. Evropska i demokratska Crna Gora!
I za suze i smeh. Tipičan „demokratski vladar“ u kolonijalnoj demokratiji.
A jedno je da vas Imperija zbaci sa vlasti kad ometate njenu svemoć, pošto ste odlučili da bar nešto činite za narod i budućnost države, a bedastoća bez kraja je biti hvaljen od okupacionih predstavnika.
Šta su istorijske paralele. Kad su Iranci preuzeli svoju državu od Amerikanaca Bosnu (muslimanski deo) je „blagi povetarac“ pomilova po kosi, kad Avganistanci oslobađaju narod, kulturu i veru Bošnjaci moraju da strepe.
Nisu se promenili ni Amerikanci ni Bliski istok, samo su Bošnjaci ostali bez zaštite a ponadali se da rušilačka Imperija nema druga posla nego da njima pravi islamsku, građansku državu.
U stvari, nema Amerikanca koji stvarno veruje da je država po njihovoj meri moguća od ta dva elementa. Jedino ako ga služba obavezuje da to privremeno govori.
Oni to čak i ne kriju.
Ako pogledate slobodnije intervjue i memoare u kojima govore šta misle oni će se zgrožavati od ideje o „islamskoj državi u Evropi“.
Njihov cilj je Moderate Islam, što bi značilo umeren islam za razliku od „radikalnog islama“ a bosanski muslimani su to bili pre nego što su preko Islamske deklaracije objavili šta stvarno žele.
A to bi im sada jedino bilo moguće sa Srbima. Ne govorim o idealnim odonosima nego o mogućim.
„Razumevanje i nerazumevanje, bliskost i udaljenost, ljubav i mržnja imaju dug put“, piše u uvodu knjige „Zakovana vrata – Srbi i balkanski muslimani“ (Ukronija, 2017).
„Živeli smo ili živimo i sada jedni sa drugima naročito u Bosni i Hercegovini, Limskoj dolini, Pešterskoj visoravni i u stvarnom životu smo poštovali jedni druge.
Imali smo svoje običaje, verske posebnosti, koje nisu smetale drugima. Imalo smo poštovanje prema uverenjima i nasleđima.
Nismo ometali jedni druge u tim razlikama… Onog trenutka kad je islamski ekstremizam stigao sa klanom Izetbegovića pojavila se politika nepoštovanja drugog…
Konflikt velikih razmera je bio neminovan.“(Vladimir Maksimović)
Spoljna moć je taj potencijal oberučke prihvatila. Naravno, kao običan buzdovan. Neće se oni udubljivati u osetljivost srpsko-muslimanskih odnosa. Ne interesuju ih nijanse sa islamom ni u samoj Americi.
Jer, kako je opisao jedan američki musliman „u svojim uzaludnim pokušajima da budem umeren saznao sam da je umereni musliman mnogo više od ‘muslimana koji nije terorista’. Umereni musliman je ‘sekularniji’, nikako otvoreno religiozan.
Umereni musliman mora pokazati slepi patriotizam i zahvalnost Sjedinjenim Državama uprkos domaćoj i spoljnoj politici obe stranke koja svakog dana nanosi štetu muslimanima širom sveta.
Umereni musliman se mora stalno uklapati u stereotip ‘liberalnog, sekularnog muslimana’, koji je jednako lišen nijansi kao i stereotip ‘opasnog, terorističkog muslimana’.
Umerenom muslimanu mediji i Amerika dozvoljavaju ograničen prostor.
Umereni musliman je mali“ i zato zaključuje čovek koji drži do sebe i svog islamskog identiteta „nisam umereni musliman. I nemam želju da budem.“ (Širin Jonuz, urednik revije The Harvard Crimson)
U svom položaju, ni na nebu ni na zemlji, bosanski musliman veruje da se nikad o tome neće morati odrediti. Ali, ako želi da bude čovek od integriteta i dobar musliman, moraće.
Odnosno, da se nisu tako neupitno prihvatili dobrovoljnog ropstva – već bi morali.
Dok su bili oružje upotrebljeno za rušenje komunizma, razbijanje slovenske zemlje i disciplinovanje Srba opraštano im je i to i što je Alija Izetbegović otišao tako daleko. Ali, to nije doveka. Kad su Srbi razbijeni u tri države njihov značaj opada.
U međuvremenu je Imperija dobila rivale na Istoku.
Oni se već zovu „ruski maligni uticaj“ i „kineski proboj na Balkan“ i zato Imperija na sav glas zahteva od „slobodnih, demokratskih država“ da ne dozvole njihovo širenje, pa i po cenu sopstvene štete. Šta bi se drugo tražilo od kolonija?
U svakom slučaju opadanje moći SAD nije dobar znak za stabilnost i trajanje njihove okupacione strukture na (Zapadnom) Balkanu. Kako njihovi mišići budu gubili snagu tako će se ovo carstvo američkog nasilja ruinirati i tonuti u blato.
Čeka nas istorijski zanimljiv proces.
Izgledno je vreme „kad mišja rupa vredi hiljadu dukata“, ali živi i nada da će se slobodni ljudi setiti da su rešenja u njima, koliko god to sila uspevala da potisne.
Fakti
