Borba Info Vesti
“Vekovi srpske istorije i srpskog prisustva na teritoriji Kosova i Metohije, kulturno i duhovno nasleđe i materijalna i nematerijalna svedočanstva tog prisustva su argumenti koji se moraju uzeti u obzir u bilo kakvoj vrsti razgovora, pa i pregovora, oko načina rešavanja spora”
Zoran Đorđević izdao je saopštenje u kom piše da se još jednom pokazao da legenda o Gordijevom čvoru nije samo simbolička.
“Nastavak pregovora u Briselu, između predstavnika Republike Srbije, na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, i predstavnika privremenih kosovskih institucija, koje je predvodio Aljbin Kurti, još jednom je pokazao da u ovom slučaju legenda o Gordijevom čvoru nije samo simbolička, metaforična paralela o težini i složenosti problema, već je suštinska odrednica kompleksnosti spora koji decenijama opterećuje region, ali i Evropu”.
On je rekao da ako se po strani ostave sve istorijske i druge činjenice koje su uticale na srpsko-albanske odnose na teritoriji Kosova i Metohije od vremena Kosovske bitke do danas i u fokus se stavi samo aktuelni, sadašnji trenutak, zaključak koji se sam nameće jeste da kosovski gordijev čvor i dalje izgleda kao nerazrešiv, kao nerešiva zagonetka, ma kako i uz bilo čije posredovanje joj se pristupilo.
“Maksimalistički zahtevi albanske strane ne doprinose tome da se pronađe trajno i sveobuhvatno, svim akterima podjednako prihvatljivo rešenje, naročito stoga što je nerealno očekivati da Srbija, kao suverena i nezavisna, međunarodno priznata država, dobrovoljno prihvati da se odrekne dela teritorije koji joj je, nazovimo stvari pravim imenom, silom oduzet.
Osim toga, način na koji albanska strana pristupa razgovorima, praveći od njih svojevrsni igrokaz, neretko neozbiljan i neodgovoran u svojim pojavnim oblicima, i koji zapravo služi za unutrašnju političku upotrebu u njihovoj, političkim i drugim problemima opterećenoj javnosti, nije dobar put za pronalaženje rešenja.
Otežavajuću okolnost predstavlja i uporno albansko nesprovođenje već postignutih dogovora, naročito neformiranje Zajednice srpskih opština, iako su i Evropska unija i SAD bili garanti da će se to dogoditi.
Nadalje, Srbija je na međunarodnom planu izložena mnogobrojnim i različitim pritiscima, po mnogim pitanjima, koja često i nemaju baš mnogo veze sa konkretnim slučajem, a posledica su želje određenih centara moći da ubrzani i sveobuhvatni napredak Srbije na svim poljima zaustave i uspore, pri čemu je naša spoljna politika, okrenuta ravnomernoj saradnji i sa Istokom i sa Zapadom, pogotovu naše strateško partnerstvo sa Ruskom Federacijom i NR Kinom, naročito predmet osporavanja.
Takođe, kao poseban vid pritisaka pojavljuju se i primedbe, u formi zvaničnih izveštaja određenih tela i komisija Evropske unije, u najvećem delu neutemeljene u stvarnom stanju stvari, koje se tiču vladavine prava, demokratskih procesa, stanja ljudskih prava i sloboda, nezavisnosti medija, kao i spremnosti Srbije da svoje javne politike upodobi i usaglasi sa stavovima Evropske unije, što sve zajedno nikako ne doprinosi tome da se razgovori o rešavanju kosovskometohijskog problema odvijaju u atmosferi koja bi mogla dati konačan i održiv rezultat”, napisano je u saopštenju.
Dodaje da ako smo saglasni da je politika veština mogućeg, koja je to realna, moguća, na međunarodnom pravu i principima zasnovana politika koja bi, uz saglasnost i prihvatanje obeju strana, mogla dovesti do rasplitanja kosovskog gordijevog čvora, naravno, bez posezanja za “argumentom” koji je, prema legendi, upotrebio Aleksandar Makedonski.
Faktičko stanje, koje je proizvod intervencije NATO snaga 1999. godine, upitno je sa stanovišta međunarodnog prava ali je realna činjenica koja, za sada, izgleda nepromenjiva, i kao takva, mora biti posmatrana i uvažavana.
“Brojnost albanske populacije na većem delu Kosova i Metohije je nesporna, ali ona ima svoju predistoriju, decenije prisilnog iseljavanja srpskog stanovništva, što bi takođe trebalo uzeti u obzir pri pronalaženju prihvatljivog rešenja.
Vekovi srpske istorije i srpskog prisustva na teritoriji Kosova i Metohije, kulturno i duhovno nasleđe i materijalna i nematerijalna svedočanstva tog prisustva su argumenti koji se moraju uzeti u obzir u bilo kakvoj vrsti razgovora, pa i pregovora, oko načina rešavanja spora”, stoji u saopštenju.
“Ne manje važna je i formalno-pravna strana problema, i po domaćem, ali što je još važnije, i po međunarodnom pravu, naročito u svetlu tumačenja prava jednog naroda na samoopredeljenje do otcepljenja, pa smo tako svedoci da se, recimo na primeru Krima, drugačije tumači i/ili negira, politikom duplih standarda, pravo jednog naroda da samostalno odlučuje o svojoj sudbini”.
“Osim toga, spletom političkih i drugih okolnosti, rešavanje kosovskog gordijevog čvora je u priličnoj meri izmešteno iz Ujedinjenih nacija i delegirano u Evropsku uniju, tako da je mesto i uloga Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao najmerodavnijeg međunarodnog tela za rešavanje sličnih sporova umanjena, a svakako nisu zanemarljiva mišljenja Rusije i Kine, kao stalnih članice SB UN, po ovom pitanju.
Naravno, bitno je uvažiti i stavove najvažnijih i najmoćniji zemalja Evropske unije, naročito uzimajući u obzir strateško opredeljenje Srbije da bude punopravni član zajednice evropskih država, pri čemu je nužno podsetiti da ni sve članice Evropske unije nemaju isti stav po pitanju jednostrano proglašene nezavisnosti tzv. države Kosovo, što takođe predstavlja jedan od pravno vrlo važnih faktora pri pronalaženju rešenja”.
On ističe da kada se sve navedeno, ali i ono što nije pomenuto a od uticaja je na problem, uzme u obzir, postaje jasno koliki je i kakav je kosovski gordijev čvor, ali još jasnije postaje to da je jedino ovakva politika, kakvu trenutno vodi rukovodstvo Republike Srbije, pre svih predsednik, Aleksandar Vučić, jedini put i način da se do rešenja dođe.
“Dakle, politika razgovora, politika razmene realnih činjenica i argumenata, dijalog koji je usmeren ka kompromisu, spremnost na uvažavanje različitosti interesa uz istovremeno prihvatanjeda je ta različitost obostrana, iskrena želja da se do rešenja, u ime zajedničke budućnosti, dođe, na način koji će svačije interese podjednako zadovoljiti, ali i podjednako uskratiti.
Modaliteti i forme razgovora mogu biti promenjivi, i na različitom nivou, ali moraju imati jasan strateški cilj, zasnovan na očuvanju vitalnih nacionalnih i državnih interesa Srbije i određen tako da bude dostižan, sprovodljiv i održiv u budućnosti.
Mora biti i opšte prihvaćen i podržan, od svih segmenata društva i društvenih grupa.
Građani Srbije moraju da shvate da nam je potreban jedinstven i saboran stav po pitanju rešavanja problema u našoj južnoj pokrajni, i to takav koji testira realnost, koji realnost uvažava, i na osnovu toga i mudrih političkih odluka koje moraju biti donete, garantuje budućnost, pre svega Srbima koji na Kosovu i Metohiji žive, žive svakodnevno, životima koji nisu mit, nisu legenda, nego bolna svakodnevica, često ispunjena nepravdom i strahom.
Naravno, zaštita našeg kulturnog i verskog nasleđa i blaga na prostoru Kosova i Metohije se podrazumeva i nužno mora činiti sastavni deo bilo kakvog, eventualnog, budućeg dogovora”.
“Više nego ikad, Srbiji je potrebna sloga i razum, jedinstvo i odlučnost, spremnost da se suočimo sa posledicama pogrešnih politika koje su vođene proteklih decenija, ali i dostojanstvenost i odvažnost da ne pristanemo da pravo sile zameni silu prava”.
S druge strane, kosovski Albanci moraju da prihvate činjenicu da su, u formalnom smislu, oni izvršili secesiju i da je njihova „država“ sazdana na grubom kršenju normi međunarodnog prava, kao i da je pravo sile, i primena te sile, faktor na osnovu kojeg se ne može trajno, niti mirnim putem, rešiti problem koji će, ostvaši eventualno tako nerešen, zamrznut, opterećivati sve buduće generacije.
“Svako pravo je pravo ako je univerzalno primenjivo i ako njegovo uživanje ne dovodi do kršenja nekog drugog, nečijeg drugog, bilo kog, prava.
Preuzete obaveze i do sada postignuti dogovori moraju podjednako važiti za svaku od strana i ako je Srbija ispunila sve na šta se do sada obavezala međunarodni posrednici bi trebalo da insistiraju da to isto važi i za albansku stranu”.
“Svako pravo koje pripada albanskom narodu, mora pripadati i srpskom, jer Kosovo i Metohija je mesto zajedničkog života, i bilo, i jeste, i biće, za generacije koje dolaze, i to bi trebalo da bude polazna osnova za obe strane u razgovorima koji tek slede”, piše na kraju saopštenja.
B92
