Borba Info Vesti
Problem srpske pokrajine Kosovo tradicionalno se razmatra sa dva međusobno oprečna stanovništa: sa stanovišta srpskih patriota, koji poriču separatizam, i sa stanovništa Zapada, predsednika Vučića i njegovih obožavalaca u Moskvi i moskovskih kabinetnih teoretičara spoljne politike.
Oni se zalažu za sporazum sa Kosovom po svaku cenu, čak po cenu priznanja njegove nezavisnosti od strane Beograda, po cenu antisrpskog aparthejda. Srpsko stanovništvo pokrajine se smanjuje, njegova ostrvca se nalaze u izolaciji. 90% albnaskog stanovništva pokrajine zalaže se za nezavisnost u odnosu na Srbiju.
Pri tome ne samo da nesumnjivo namerava, već je s kosovske strane već direktno i javno bilo rečeno, da nezavisno Kosovo treba da se ujedini sa Albanijom u „Veliku Albaniju“.
Isto tako su direktno bile izrečene albanske pretenzije i na druge srpske teritorije, gde kompaktno živi albansko stanovništvo (ne obavezno u većini).
Isto tako davno se zna za pojavu snažnog albanskog etničkog faktora u Severnoj Makedoniji koji je uz to na vlasti. Albanski faktor je značajan u Crnoj Gori i grčkoj oblasti Epir.
Njegov demografski, politički i kriminalni značaj će rasti. O tome govore i nova raskrinkavanja mafije u Italiji, koja direktno vode ka albanskim vlastima.
Kosovo uživa direktnu podršku SAD, i samo pojedine multinacionalne zemlje EU odbijaju da ga priznaju. Samo čuvena Rezolucija Saveta bezbednosti UN Br. 1244 do danas formalno brani suverenitet Srbije nad Kosovom.
Ali mi previše dobro znamo da je međunarodno pravo diplomatska formalnost, a ne faktor sam za sebe. Snažnom tu formalnost čine samo velike sile, kada one žele da je retorički koriste.
Srbija nije velika sila. Vučićeva Srbija je krenula putem kapitulacije, za nju Rezolucija UN nije samo formalnost, već i smetnja.
U toj situaciji moj stav se jednako ne podudara ni sa idejom očuvanja suvereniteta Srbije nad Kosovom, ni sa praksom kapitulacije Srbije. Još pre 20 godina ja nenametljivo govorio o mogućnosti „kantonizacije“ Kosova, tačnije administrativnog odvajanja srpskih regiona Kosova (većina novih granica u Starom Svetu nasleđe je upravo administrativnih granica), ali u Srbiji sama pomisao o tome odmah je bila odbačena. Sada sam ja mnogo pesimističniji.
Sada bih želeo da skrenem pažnju na vojne doktrine malih zemalja-članica NATO-a, koje se graniče sa Rusijom i vode antirusku politiku. Suština njihovih potpunih vojnih doktrina se sastoji u pričinjavanju Rusiji kao „agresoru“ „neprihvatljive štete“ u napadu, tačnije relativno veće nego što je ona, kako pretpostavljaju ti NATO protektorati, prepuni kompleksa više vrednosti, spremna da podnese.
Pored očigledne neadekvatnosti ovih doktrina, u njima postoji i objektivno važno zrno istine: kada ishod borbe ne zavisi od napora zemlje, ona ima mogućnost da utiče na cenu te borbe i da je učini previše visokom.
Ma koliko bilo lažno i manipulativno „međunarodno pravo“ u odnosu u najmanju ruku prema kosovskom pitanju, ono Rezolucijom 1244 stoji kao kost u grlu.
I samo od Srbije zavisi da li će je sačuvati uz podršku Rusije kao večni politički faktor, koji će učiniti faktičku nezavisnost Kosova neprihvatljivo skupom za „Veliku Albaniju“ i njene pokrovitelje.
U praksi to znači odustajanje od bilo kakvih sporazuma o statusu, kompetencijama i pravima separatističkog Kosova, odustajanje od svake laži o tobožnjoj „normalizaciji“, odustajanje od već učinjenih ustupaka, odustajanje od svakih pregovora, osim tehničkih i osim onih koji su usmereni na zaštitu Srba na Kosovu.
Upravo to bi bio trezven, pravedan i istorijski perspektivan odgovor Srbije na agresiju Zapada.
Modest Kolerov (Prevod Tatjana Stojanović)
IA Regnum je 25. januara organizovalo okrugli sto na temu: Da li je moguće spasiti srpsko Kosovo?
Snimak celog okruglog stola možete pogledati ovde:
