REPUBLIKA SRPSKA: Put ka nezavisnosti vidljiviji neko ikad

Dejtonski sporazum najveći je politički uspeh koji je srpski narod postigao posle 13. decembra 1918. godine. Tog davnog petka, sredinom decembra poslednje godine najvećeg rata u dotadašnjoj istoriji, dva dana posle primirja na Zapadnom frontu, sklopljeno je poslednje primirje u evropskom ratu.

Srpskoj vojsci, koja je već oslobodila većinu južnoslovenskih zemalja na Zapadu, tada su određene granice.

Vekovni srpski hegemon Mađarska, čiji su se kraljevi od početka 13. veka kitili i srpskom krunom, prihvatila je demarkacionu liniju sa Srbijom na reci Mureš, severno od Temišvara, Arada, Baje i Pečuja, zapadno od Osijeka i Vinkovaca, severno od Save, zapadno od Kladuše.

Prema Austriji srpska je granica išla starom međom do Dinare i Šibenika. Srbija, srpski narod i velike sile tada su se opredelili za jugoslovensku državu, koja je, je li, veća i u njoj živi više srpskog naroda…, zbog čega Srbi (osim usamljenih pojedinaca) te 1991. nisu imali drugih ciljeva.

Čak i kada je započela poslednja jugoslovenska kriza – iz SAD, Britanije, Nemačke, Albanije, SR Slovenije i SR Hrvatske te sponzorisanom pobunom Albanaca na SAP Kosovu – Beograd nije imao drugih ciljeva nego da očuva što je veću moguću Jugoslaviju. Tako je bilo sve dok se skupi privid očuvanja odavno propale greške nije raspao pred našim očima – prvo 2003. a potom i 2006. godine.

Za razliku od SAO Krajine, koja je stvarana sa idejom da zadrži Hrvatsku u jugoslovenskoj federaciji, Republika Srpska stvorena je po hrvatskom načelu prema kome nezavisnost, ili makar što veća samostalnost, mora biti najviši cilj.

Do takvog zaključka srpske elite su došle najtežim putem. Pokazale su spremnost da se zarad ostanka BiH u jugoslovenskoj federaciji odreknu bilo kakvog drugačijeg statusa Srba od dotadašnjeg, dok bi Sarajevo, poput Podgorice, dobilo dvostruko veći značaj nego ranije i slobodan put za dalju državnu emancipaciju.

Pošto bi za takav status BiH takođe morala da “padne” Krajina u Hrvatskoj, teško da se tome protivio Zagreb. Mislim da je tok događaja, možda i više od SAD i Nemačke, odredio Alija Izetbegović.

Sa jedne strane on je znao koliko ima godina, za razliku od mladog Mila Đukanovića njemu se žurilo da uđe u nacionalni Panteon kao državotvorac.

Na drugoj strani, stari mladomusliman nije bio mnogo fasciniran tim skorašnjim, identitetskim zapadnjačkim izmišljotinama kakva je “nacija”. Za protivnika on je zato imao i deo svog naroda koji je trebalo uveriti da je vera prva i najvažnija. To se najlakše postiže ratom.

Poruka

Srpskom narodu je 6. aprila 1992. jasno poručeno da je nezavisna BiH neminovnost i imperativ, a da on u njoj neće imati ni autonomiju ni konstitutivnost.

U takvim uslovima naš se narod podigao na oružje i protivno SAD, EU, Ruskoj Federaciji, a ponekad i Srbiji, stvorio svoju državu. Ne treba imati iluzije, pomogla je i činjenica da u Vašingtonu, Londonu i Berlinu ne gledaju isto na sve religije – da su u Bosni umesto muslimana živeli, recimo, episkopalci, ne sumnjam da bi naša sudbina bila ista kao i u Hrvatskoj, ali to nije menjalo na kvalitetu i kvantitetu negativnog odnosa zapadnjaka prema svemu što je srpsko.

U modernim ratovima suština je u brzoj pobedi. Priroda rata u BiH nije omogućavala brzu srpsku pobedu. U ratu je, sa jednim ili dva izuzetka, postignut srpski teritorijalni maksimum. On je do napada NATO-a i očuvan.

Dogodili su se teški zločini, postignuti su gorki sporazumi i Dejtonski sporazum je došao kao neka vrsta formalnog završetka nečega što je stvarno bilo gotovo dva meseca ranije.

Sporazumom su korigovane granice uspostavljene nakon agresije Severnoatlantskog saveza i hrvatske vojske. Određene su nadležnosti entiteta i zajedničke države, rešena većina pitanja osim ovlašćenja visokog predstavnika za BiH i statusa opštine Brčko.

Na ulicama Banjaluke ljudi su posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma plakali. Potištenost je bila tolika da se opozicija u Srbiji prvi put u istoriji potpuno ujedinila i novembra 1996. satrla Miloševićev SPS u gradovima i opštinama gde je živelo 3/4 stanovnika zemlje.

Ipak, pored svih mana, nametnuti, nedorečeni, polovični i zaumni Dejtonski sporazum potrebno je gledati u kontekstu njegovog vremena. Tačno je da je srpski narod živeo kao suveren na prostoru jugoslovenske federacije, ali je istina i da je tokom trajanja socijalizma ta njegova konstitutivnost izvan matične republike – i to centralne Srbije – postala formalnost.

Odnosila se na “Srbe u SR Hrvatskoj”, “Srbe u Bosni i Hercegovini”, a ne na srpsku naciju jednu i nedeljivu – kakve su sve druge evropske nacije, bez obzira na to u koliko suverenih država živele.

Strah od novog genocida

Strah od ponavljanja genocida koji su hrvatsko-muslimanski fašisti izvršili nad srpskim narodom i čudna konstelacija snaga u bivšoj Jugoslaviji i svetu, učinili su da srpski narod u BiH uspe da izbori stvaranje svoje države.

Time je narod, koji je zvanično brojao 1,4 miliona pripadnika, uspeo da za sebe izbori presedan. Ako nije srušena, onda je obesmišljena granica između Istoka i Zapada koja je na Drini ustanovljena pre šesnaest vekova.

Borba oko jurisdikcije nad prostorom od Solina (ili kasnije Rijeke) do Soluna središnji je deo sukoba crkava i bila je ključno pitanje sukoba velikih sila u prvoj polovini 20. veka. Stvaranjem Republike Srpske srpski narod je postao jedini mali narod koji je učinio ono što su u izuzetnim slučajevima činile samo velike sile.

One se, naime, drže Helsinškog završnog akta iz 1975. o nepovredivosti granica. Sporazumele su se pa su nestali Sovjetski Savez i Jugoslavija, svađale – pa su uspostavljeni Kosovo, Abhazija, Osetija, Pridnjestrovlje…

Srpsku je stvorio srpski narod i platio je za nju veliku cenu. Za razliku od spomenutih projekata velikih sila, Srpska nije pod sankcijama ni u izolaciji – njen status, ovakav kakav je, ima međunarodno priznanje.

Dejtonskim sporazumom ostvarene su 4/6 onog programa koji je odredila Narodna skupština Srpske Republike BiH 12. maja 1992. godine.

Setimo se Kneževine Srbije u vreme prvog Obrenovića i videćemo da je sličnost velika. Srpskoj je od 1996. do 2006. oteto mnogo nadležnosti, ali to je većinom učinjeno silom i nezakonito.

Najvažnije među njima su ukidanje Vojske RS i uvođenje indirektnog poreza u korist zajedničkih institucija. Brčko je postalo kondominijum, a u stvari autonomna opština.

Ipak, cilj uspostave nezavisnosti ostao je prisutan i dobio je tokom protekle dve decenije novu legitimnost. Put ka nezavisnosti je danas vidljiviji nego pre deset i posebno pre dvadeset i pet godina.

Problemi Republike Srpske danas, međutim, nisu samo odnosi sa FBiH ili sa velikim silama, njenoj budućnosti više nego ikada prete demografska propast, slabost ili nepostojanje ustanova, nedostatak demokratije i manjkavosti prosvete (koja je, pak, temelj privrednog napretka).

Dejtonski ustav nije idealan, ali pruža osnove za rešenje i ovih problema, samo je pitanje da li za njega imamo dovoljno snage.

(Glas srpske)