Front Rusije i Kine biće otvoren i u Srbiji zbog velikih nalazišta najtraženije rude

Među projektima za koje će Američka razvojna agencija obezbediti  finansijsku pomoć Srbiji, za razliku od nekih bombastično najavljenih, tiho i bez detalja provukla se konstatcija o istraživanju i eksploataciji litijuma u Srbiji.

Vest o tome je bila nesrazmerno mala u odnosu na značaj tog metala. Veliki igrači o tome kao da ne bi da otkrivaju karte.

Da se o litijumu nerado govori potvrđuje činjenica da je jedna od najvećih svetskih rudarskih kompanija, „Rio tinto“, sa sedištem u Londonu, koja je u Srbiji prisutna od 2007. godine i istražuje litijum, pre godinu dana odbila da o tome priča za „Blumberg“.

Druga kompanija, koja se u Srbiji, takođe, bavi „zlatom 21. veka“, „Jadar litijum“, sa sedištem u Australiji, koju po pisanju njujorške agencije, čini grupa nepoznatih investitora koje zastupa američka investiciona banka „JP Morgan Čejs“, odbila je da precizira gde istražuje.

Trka Amerike i Kine za litijumom

Sve to, uostalom, ne bi trebalo da čudi pošto trka najjačih, a pre svega Amerike i Kine, za litijumom, već uveliko traje.

Po pisanju „Blumberga”, procenjene rezerve litijuma u Srbiji su najveće u Evropi i preliminarna istraživanja nagoveštavaju da bi ga moglo biti 200 miliona tona.

Američki Geološki institut spekuliše da je čak u pitanju jedan milion tona litijuma. Kako god bilo ta agencija procenjuje da su rezerve dovoljno velike da evropskom kontinentu pomognu u utakmici sa Azijom, a posebno Kinom.

Kina je treći svetski proizvođač litijuma i vrhunski proizvođač litijum-jonskih baterija, ali je i  najveći proizvođač električnih automobila i telekomunikacione opreme.

Samo u 2018. proizvodnja litijuma u svetu je skočila za četvrtinu i glad za baterijama koje se hrane litijumom da bi napajale sve, od mobilnih telefona do električnih automobila je sve veća. Procene su da će se u narednih 10 godina potražnja za baterijama s litijumom povećati osam puta.

„Rio tinto“ koji je jula 2017. godine sa vladom Srbije potpisao Memorandum o razumevanju o projektu razvoja ležišta litijuma i bora “Jadar” u blizini Loznice, sredinom prošle godine je najavio da će za četiri godine početi da eksploatiše litijum. Prema planu, do kraja ove godine bi trebalo da bude završena studija o izvodljivosti tog projekta.

Sagovornik Sputnjika, profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu Vojin Čokorilo objašnjava da je jadarit koji je pronašao „Rio tinto“, jedinstven mineral koji sadrži dva laka metala, bor i litijum, ali da postoje i posebna ležišta litijuma. Na pitanje koliko uopšte imamo ležišta litijuma, kaže da se to ne zna, da niko to još nije istražio.

On napominje da je britansko-australijska firma „Rio tinto“, pronašla jadarit na jugozapadu Srbije tražeći borne minerale. A sasvim nešto drugo su istraživanja ležišta samog litijuma.

„Bave se time velike korporativne multinacionalne  firme – engleske, autralisjke, američke, kanadske. Rade na istraživanju  u istočnoj Srbiji i na jugozapadu Srbije,  ali to su samo istraživanja koja daju neke indicije“, dodaje Čokorilo.

Zato on ne sumnja da će mesto za sebe u tim poslovima moći da nađu i Amerikanici koji su, kako napominje, na neki način u to već uključeni kroz saradnju sa „Rio tintom“.

Za koga su istraživanja nemoguća misija

Profesor napominje da se najčešće  postavlja pitanje zar to ne možemo mi da radimo, da to naše blago bude samo naše i da ga mi eksploatišemo.

„Nigde u svetu to ne rade zemlje snage kao što je naša. To su ulaganja na stotine miliona dolara i zato i postoje velike svetske firme koje se bave geološkim istraživanjima. Suština je da se uzme adekvatna rudna renta i to je cela filozofija takvih aktivnosti i geoloških istraživanja“, kaže naš sagovornik.

On ukazuje na činjenicu da od početka istraživanja, preko izgradnje rudnika do početka eksploatacije prođe, zavisno od veličine ležišta, prosečno od 10 do 15 godina. Ulaganja u takav posao za najveći broj zemalja su, dakle, nemoguća misija.

Čokorilo ističe da je projekat na kome radi „Rio tinto“ jedan od najvećih u poslednjih pola veka koji se desio u Srbiji, da eksploatacija tako značajnog minerala može da donese veliki prosperitet svakoj ekonomiji i da je dobro da ovde dolaze takve firme.

„Istraživanja moraju da rade firme koje se time bave, koje ulažu velike pare, država treba da im omogući da dođu do tih polja, da bi onda te firme dale adekvatnu naknadu za to koja se definiše rudnom rentom. Rudnici su svuda faktor razvoja koji pospešuje regionalni i ukupan  razvoj“,  napominje profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu.

Nekada su u srednjovekovnoj Srbiji to radili Sasi, a danas Britanci, Kanađani, Australijanci, Kinezi, Amerikanci… U Srbiji čak oko 70 kompanija iz sveta istražuje razne rude i minerale.  Rudarske aktivnosti u našoj zemlji obavljaju se na oko 250 eksploatacionih polja, a istraživanja na skoro 150.

Činjenica da su na tom poslu angažovane strane firme, po rečima sagovornika Sputnjika, ne treba da bude razlog za brigu, a rudna renta zakonom definisana državi obezbeđuje adekvatan procenat od svih tih aktivnosti.

Gde je tu Srbija

Nekadašnji državni sekretar za rudarstvo i geološka istraživanja u Ministarstvu energetike i rudarstva Zlatko Dragosavljević svojevremeno je za Sputnjik objasnio da je pitanje vlasništva nad mineralnim sirovinama jasno definisano Ustavom Srbije, prema kome je država njihov vlasnik.

Država, kako je objasnio, ima direktnu korist od naknade za geološka istraživanja u prvoj fazi, a u drugoj od naknada za eksploataciju mineralnih sirovina. Uslovi su isti bez obzira na to da li eksploataciju obavlja kompanija s domaćim kapitalom, ili inostranim.

Uz to, na osnovu studije izvodljivosti i glavnog projekta eksploatacije koji precizira količinu rezervi, definiše se koliki je dozvoljen godišnji obim eksploatacije, pa kako je rekao, nema opasnosti da nam se resursi izmaknu.

A u Srbiji se ruda vadi još od sredine 13. veka i dolaska nemačkih rudara Sasa, koji su na poziv Nemanjića došli sa već razvijenom tehnologijom rudarske proizvodnje. Rudarstvo je tako postalo osnovni izvor bogatstva srednjovekovne Srbije i kada je ono bilo razvijeno bila je i Srbija.

Otuda i očekivanja da bi rudarstvo sa sadašnjih oko dva odsto moglo da poveća učešće u BDP-u Srbije na pet procenata, čemu bi u mnogome doprinela eksloatacija litijuma.

A kakva je snaga litijuma svet se još jednom uverio ovih dana kada je samo zbog jedne izjave vlasnika „Tesle“ Ilona Maska, prilikom predstavljanja  plana za novu bateriju, vrednost njegove kompanije koja proizvodi električne automobile na berzi za dan pala za 50 milijardi dolara.

Investitori su očekivali Maskovu najavu o razvoju baterije za vožnju od milion milja, koja će trajati deset i više godina, i konkretne podatke o smanjenju troškova, na osnovu kojih bi cena električnog vozila bila niža od cene benzinskog automobila. Mask je, međutim, samo obećao da će tokom narednih nekoliko godina troškove proizvodnje baterija smanjiti za polovinu i isporučiti “pristupačan” električni automobil.

Litijum otvorio novi geopolitički front

U igri su veliki ulozi pa se nameće pitanje u kojoj meri Srbija može da iskoristi blago koje ima pa i najavljeno uključivanje Amerike u istraživanje litijuma koje može biti izazov i za drugu stranu.

Krajem prošle godine američki geopolitičar Vilijam Engdal u analizi za portal Global Riserč objašnjava da se rat Kine i SAD, dve industrijske i tehnološke velesile, već vodi oko nalazišta litijuma širom sveta. On je upozorio da je potražnja ogromna u Kini, EU i SAD, a da obezbeđivanje kontrole nad zalihama već razvija geopolitički front.

Za Kinu, koja je najveći svetski proizvođač elektronskih automobila, razvoj litijumskih baterija je prioritet u petogodišnjem planu. Iako ima sopstvene rezerve litijuma, one su ograničene i zato želi da obezbedi prava za iskopavanje u inostranstvu.

Savremena trvenja u svetu najviše će se javljati zbog litijuma, zaključio je Endgal.

Mira Kankaraš Trklja (Sputnik)