Bivši pripadnik Al Kaide: Kako sam dospeo u Bosnu i kako sam postao britanski agent

Kako su mu postali bliski stavovi džihada, kako se priključio  Al Kaidi, kako je dospeo u Bosnu, ali i kako je napustio ovu terorističku organizaciju, Ajman Din govori u ekskluzivnom intervjuu Sputnjiku.

– U početku ideje džihadizma nisu bile ono što su sada. Tada to nisu bile ideje Al Kaide. Nastale su tokom borbenih akcija u Avganistanu: do početka rata u Bosni ideologija džihada već se manje više oformila. Tada je počelo da se govori o zaštiti muslimana, borbi protiv Zapada, sopstvenoj kulturi i časti. To sam naučio sa 16 godina: činilo mi se da islam treba spasiti od pogubnog uticaja Zapada, a posebno Sjedinjenih Država. Tada nisam mislio da ću se pridružiti bilo kojoj terorističkoj organizaciji, ali sam zaista želeo da odem u Bosnu. Jedan od mojih bliskih prijatelja je išao tamo i ja sam odlučio da pođem sa njim. Porodica nije znala za moje planove: obavestio sam ih tek kada sam ih pozvao sa granice Hrvatske i Bosne. Bilo je to veliko iznenađenje za njih.

Ko Vam je pomogao da dođete do Bosne?

– U to vreme su postojale grupe koje su se nazivale ćelije za obradu. Prikupljali su novac za transfer, pomagali su da se džihadisti pošalju. Ako osoba koja je želela da ide uopšte nije imala novca za kartu, pronalazili su joj sponzora, davali novac i kupovali opremu. Tako je bilo i sa mnom: još uvek ne znam ko mi je sve to platio. Tako sam završio u Bosni.

Kretali ste se po raznim mestima od Bosne do Filipina, a zatim iz Avganistana do Gruzije i drugih zemalja. Kako se militanti tako lako kreću po svetu? Ko je pokrovitelj svega toga?

– Pa u to vreme nismo imali kome da pomognemo. Veoma smo se plašili kretanja, uvek smo bili pažljivi na aerodromima. Tada su mnogi uhapšeni dok su putovali, u Hrvatskoj, Austriji i drugim zemljama, na putu za Bosnu. Stoga smo morali biti vrlo oprezni: zbog velikog broja turista, bilo je vrlo teško uočiti mali broj terorista među njima. Koristili smo to, bili smo kao igle u plastu sena.

Postojala je čitava lista aerodroma do kojih je bilo bolje da ne dolazimo. Na primer, zbog strogih pravila bezbednosnog pregleda u Dubaiju, bili smo prinuđeni da letimo preko Bahreina. Kada su i tamo pravila pooštrena, počeli smo da putujemo preko trećih zemalja.

Zatim ste se preselili u Avganistan, zakleli se na vernost Osami bin Ladenu i pridružili se Al Kaidi. Da li ste tamo sretali vođu organizacije? Recite nam nešto više o susretu sa njim. 

– Da, sretao sam se sa Osamom bin Ladenom. Militanti su se na vernost Al Kaidi zaklinjali lično njemu. Na zakletvi na vernost bilo je neophodno rukovati se sa njim, i gledajući ga u oči, ponoviti tekst zakletve. Kada sam ga ja upoznao, nije imao pojačane mere bezbednosti. Inače, glavni čuvar Osame bin Ladena me je uveo u organizaciju. To je bilo u septembru 1997. godine. Sećam se kako sam ozbiljno tada shvatao zakletvu koju sam dao. Upravo je to bio cilj kojem sam težio.

Kakvu ste ulogu imali u Al Kaidi? Kako se razvijao vaš život u Avganistanu?

– Hteo sam da proučim detonaciju, hemijsko i biološko oružje i poslali su me u logor radi toga. Proveo sam jedanaest meseci pored Abu Hababa el Masrija, koji je važio za najiskusnijeg proizvođača bombi za Al Kaidu tokom njene istorije. On je učio mnoge, uključujući i Karamzija Jusefa, koji je prvi pokušao da digne u vazduh Svetski trgovinski centar u Njujorku 1993. godine. Ali tamo je bilo teško živeti: svakog dana smo jeli samo sočivo, a nije bilo dovoljno hrane za sve.

Džihad u Avganistanu je bio usmeren na borbu protiv SSSR-a. Ali vi ste tamo stigli nekoliko godina nakon povlačenja sovjetskih trupa. Da li ste se ikad zapitali zašto i dalje postoji potreba za džihadistima? 

– Džihadisti u Avganistanu zapravo nisu bili potrebni za vojne akcije. Zemlja je postala svojevrsna odskočna daska, baza za obuku militanata. Štaviše, prisustvo Al Kaide bilo je tamo neophodno za uspostavljanje vlasti Talibana na teritoriji Avganistana.

Koliko je bila jaka Al Kaida dok ste bili u njoj? 

– Al Kaida je imala prilično ozbiljnu težinu. Štaviše, težinu u smislu meke moći: mnogo ljudi se obučavalo, a prolazilo je samo provereno osoblje. Ali za pet godina, koliko sam bio tamo, mnogi su otišli: na kraju su svi ubijeni ili su završili u zatvoru. Al Kaida je izgubila sve što je izgradila u periodu od 2002. do 2009. godine, nakon američke invazije na Avganistan. Organizacija je slala osoblje u Saudijsku Arabiju, organizovana je oštra kampanja protiv njih, svi su eleminisani.

Kako je tekao proces odabira novih članova? Da li je bilo dece u organizaciji? 

– Žene i decu nisu namerno uzimali u organizaciju. Pojavljivali su se u redovima organizacije ako su se pridruživali porodično, i to se takođe dešavalo, mada ne tako često. Za razliku od Islamske države, Al Kaida nije nameravala da odmah oduzima zemlju i izgradi državu. Stoga im mlađa generacija nije bila toliko potrebna. Al Kaidi su bili potrebni odrasli muškarci sposobni za borbu i organizovanje terorističkih napada. Da, Al Kaida je planirala da poseje haos, sruši postojeće režime i tek onda izgradi novu državu. Islamska država je krenula drugim putem i ovo je glavna razlika između dve terorističke organizacije.

Sve džihadističke organizacije pozivaju na borbu protiv neprijatelja islama, ali protiv Izraela nisu sprovedene nikakve operacije. Na primer, na Sinaju, borci Al Kaide sprovode operacije samo protiv egipatske vojske i ne prodiru u Izrael, zašto? 

– Svi su imali ovo pitanje. Kao prvo, Hamas je zatražio od Al Kaide da se ne meša u palestinska posla. Iako je saradnja postojala: Hamas nam je slao svoje borce na obuku za nove metode rada sa eksplozivima i hemijskim oružjem. Sve sam ovo ja video. Štaviše, svi samoubilački napadi u Palestini i na području „zelene linije“ u periodu od 2000. do 2003. godine bili su rezultat obuke u Al Kaidi.

Kao drugo, Jevreji i Izraelci su uvek bili napadnuti u trećim zemljama: na primer, organizovan je teroristički napad u sinagogi u Tunisu, eksplozije u egipatskim gradovima Dahab i Šarm el Šeik, gde su izraelski državljani odmarali.

Kao treće, glavni cilj Al Kaide su SAD. Svi shvataju da Izrael ne bi mogao ništa da učini bez Amerikanaca. Stoga teroristički napada nikada nisu bili pripremljeni za Izrael direktno.

Proveli ste šest godina u Avganistanu. Kako ocenjujete trenutno stanje stvari tamo? Da li je sporazum SAD i Talibana nešto promenio? 

– Talibani su sastavni deo avganistanskog naroda i njihov zvanični dolazak na vlast je neizbežan. Njihovi pogledi na džihad ograničeni su na avganistansku teritoriju. Za razliku od Al Kaide, oni, na primer, nikada nisu planirali da oslobode Jerusalim. Stoga je logično da nakon 20 godina Talibani počinju da se distanciraju od Al Kaide. Zato nema ničeg iznenađujućeg u činjenici da većina, to jest, Paštuni, polaže pravo na vlast. Al Kaida očigledno odlazi odatle: većina najiskusnijih militanata raspoređena je u Siriju 2017. godine, a mnogi su tamo i poginuli.

Kako ste odlučili da napustite redove terorističke organizacije? 

– Nakon terorističkih napada u Najrobiju i Dar es Salamu, shvatio sam da je razlika između teorije i prakse džihada prevelika. Strategija koju je organizacija usvojila je u stvari bila zastrašujuća. Nisam očekivao da će doći do ubistva stotina nevinih Afrikanaca koji nisu imali nikakve veze sa događajima u Avganistanu ili pokušajima Al Kaide da uništi američki režim.

Kao čovek sam počeo da shvatam da Al Kaida uzurpira pravo na rat više od jedne i po milijarde muslimana, oduzimajući živote braći po veri. Nisam želeo da odlučujem o sudbini, nisam želeo da nastavljam. Tako sam u oktobru 1998. godine odučio da se vratim iz Avganistana u Zaliv.

Naravno, Al Kaida nije hobi klub u koji možete mirno doći i oprostiti se od svih jednom i zauvek. Ali te iste godine imao sam simptome tifusa i malarije, zbog čega je trebalo da odem na lečenje u Katar. Moram reći da sam se radovao ovom trenutku. Želeo sam da obavestim sve da mi je Katarska agencija za bezbednost uzela pasoš i nije dozvolila da odem. Mislio sam da ostanem da živim u Kataru, da odem u univerzitet, postanem učitelj i i izgradim normalan život ovde, tako sam tada maštao.

Čim sam stigao u Katar, rekao sam svom prijatelju koji je bio sa mnom u Bosni o svojoj nameri da napustim organizaciju. On me je podržao. Katarski bezbednosni aparat me je kontaktirao da bih došao i postupili su vrlo humano sa mnom. Sve sam priznao i obavestio ih o svojoj nameri da napustim organizaciju. U zgradi bezbednosti sam ostao oko 9 dana. Tada su me podsetili da neću moći dugo da ostanem u Dohi. u glavnom gradu Katara tada je živelo oko 250 hiljada ljudi, i rizik da nekoga iz organizacije sretnem na ulici je bio izuzetno velik. Ovaj grad nije bio bezbedan za mene. Ponuđeno mi je da odem u SAD, Francusku ili Veliku Britaniju. I specijalne službe poslednje zemlje su same kontaktirale katarske kolege povodom ovog pitanja, tako da je izbor napravljen prilično brzo.

Kako ste radili sa britanskom obaveštajnom službom? Koji su bili Vaši zadaci? 

– Prvo sam pružio sve informacije o Al Kaidi koje sam imao. Otprilike 6-7 meseci Britanci su radili na njima, proveravajući istinitost mojih reči. Zatim je nastupio period rehabilitacije: nije bio tako lak prelazak sa džihadistke ideologije na shvatanje da stabilnost, sigurnost i razvoj mogu biti samo u civilnom društvu i vladavini zakona.

Posle toga sam se vratio u Avganistan, ali kao agent britanske obaveštajne službe. To je bilo izuzetno opasno: shvatao sam da mogu da se nikada ne vratim odatle. Zaista, tokom 33 meseca koliko sam proveo tamo, pred mojim očima je kažnjeno 5 špijuna. Dvoje od njih je radilo za jordansku obaveštajnu službu, a još troje za egipatsku.

Britanski obaveštajci su mi pomogli da isplaniram svoj posao tako da sam bio u senci i gotovo u potpunosti osigurao svoju bezbednost. Na ovaj način sam isporučivao robu za Al Kaidu iz Saudijske Arabije i Pakistana, a to mi je pružalo priliku da putujem, upoznam druge agente i steknem poverenje brojnih boraca na visokim pozicijama u Al Kaidi u tim zemljama.

Postoje li mere predostrožnosti koje sada preduzimate? Da li se plašite osvete bivše braće po oružju?

– Već je bilo nekoliko pokušaja da me ubiju, 2009. i 2016. godine. Kao što vidite, oba su bila neuspešna. Sramota je za čoveka da bude hrabar u redovima takve organizacije, a zatim da se plaši osvete.

Gledajući na svoje iskustvo, šta možete reći mladim ljudima koji se nalaze pod uticajem terorističkih organizacija?

– Postoji jedna ustaljena fraza koja se obično pripisuje Aliji ibn Abi Talibu. Ona glasi: „Odanost zlim ljudima je izdaja Boga, izdaja zlih je odanost Bogu“. Mladi bi trebalo da zapamte da su pred nama dva puta: rat i stvaranje. U prvom slučaju nije važno koliko dugo i sa kojom hrabrošću ste prolili krv, nećete imati koristi ni vi ni vaše duše. Ne živite u iluzijama, neće biti nikakvog uspešnog rata muslimana protiv čitavog sveta. Svet nam nije neprijatelj. Ne zavaravajte se. Dobro razmislite šta radite, u koje ideale verujete i koga pratite.

(Sputnik)