Borba Info Vesti
Približava se, u Srbiji, doba nasilnog vakcinisanja, što protiv gripa, što protiv korone. Rusija je već rekla: ljudi imaju pravo na vakcinisanje, ali ne i obavezu da se vakcinišu.
Još u vreme kad nije bilo korone, naš ugledni pravnik, profesor dr Branislav Ristivojević je dokazivao da je, po Ustavu Srbije, takvo vakcinisanje nezakonito.
Stav 1. član 68. Ustava RS kaže da „svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja.“.
Ristivojević ističe:“Ovim članom se uređuje pravo na zdravlje, u Ustavu nigde ne postoji dužnost čoveka da bude zdrav. Tj. svako ima pravo da bude bolestan od čega god hoće.
Bil Gejts je znao da će doći korona a sada predviđa da će doći nešto još opasnije …https://t.co/GG7Jgi7R63
— Borbainfo (@Borbainfo1) August 6, 2020
Da kojim slučajem postoji ograničenje ovog prava predviđeno Ustavom, a u svrhu sprečavanja širenja zaraznih bolesti, kao što je to učinjeno kod npr. slobode kretanja (Ustav RS, član 39, stav 2), onda bi to bilo izričito naglašeno. Ali nije.
Pravo na zdravlje iz Ustava RS ne poznaje izuzetke kojim bi se ono pretvorilo u obavezu na zdravlje. Takođe je ovaj Zakon suprotan odredbi člana 25. ustava RS o nepovredivosti fizičkog i psihičkog intergriteta.
Niko ne može da Vam nešto protiv Vaše volje ubrizga u Vaše telo. U suprotnom bi ko zna kakve intervencije u Vaš fizički integritet bile moguće.
Na primer država bi mogla da odluči da od sutra na silu čipuje Vašu decu.
Ako država danas ima pravo da Vašu decu prisilno vakciniše uprkos ustavnim garancijama fizičkog integriteta, roditeljskog prava na slobodno vaspitanje dece i nepostojanja obaveze da se bude zdrav, zašto sutra ne bi imala pravo i da Vašu decu prisilno čipuje?“
Treća faza ispitivanja
Dr Milan Roganović, saradnik srpske stranice sajta Svetskog kongresa porodica je, ovih dana, postavio slična pitanja:“Kako je moguće da je samo nekoliko meseci nakon početka pandemije vakcina ušla u treću kliničku fazu ispitivanja (na ljudima), ako su najave naučnika s početka pandemije bile da je potrebno minimum osamnaest meseci za njenu proizvodnju? Da li je sve ovo neko planirao, posedovao virus, a sada i vakcinu?
Da li je još ranije nauka potvrdila i zapisala u protokolima za proizvodnju i testiranje vakcina stroge kriterijume provere njene efikasnosti i sigurnosti po zdravlje ljudi i da se ispitivanja vrlo često sprovode i po pet do deset godina?
Da li treba da budemo protiv vakcine? Da li treba da primamo nepouzdane, nedovoljno ispitane ili vakcine nepoznatog sastava? Da li smo već bili u ovakvoj situaciji? Svinjski grip? Glakso Smit Klajn? Fijasko vakcinaškog lobija?“
Na pitanja, još uvek, nema odgovora.
O kakvoj vakcini je reč
Prema zvaničnim podacima SZO trenutno je 160 kandidata u trci za potencijalnu vakcinu, i bilo bi poželjno da vakcina posle jedne, eventualno dve doze, postigne zaštitu koja će trajati najmanje šest meseci.
U trenutku pisanja ovog teksta dve vakcine ulaze u treću fazu ispitivanja, kojom treba da se na većoj populaciji ispita da li je imunološki odgovor koji je izazvan vakcinom suficijentan da zaštiti od pojave COVID – 19. To su Oxsfordska, ChAdOx1 – nCoV19 i kineska (lab.Vuhan) Ad5-vectored COVID – 19, obe adenovirus nereplikujuće vektorske vakcine.
Šta su vektorske vakcine? Dr Marta Kovačević kaže: „U vektorski virus ugrađuje se gen koji kodira sintezu i ekspresiju željenog antigena na vektorom targetiranoj ćeliji vakcinisane osobe.
Kao vektor najčešće se koristi adenovirus zbog politropizma ( može da inficira oko, respiratorni, gastrointestinalni epitel) i snažnog indukovanja i humoralnog i celularnog imuniteta (ove vakcine ne zahtevaju dodavanje adjuvansa).
Na osnovu sposobnosti vektorskog virusa da se replikuje u ciljanoj ćeliji, ove vakcine mogu biti replikujuće ili nereplikujuće.
Iako se već duže vreme u mnogim svetskim laboratorijama istražuje ovaj tip vakcina, do 2019. godine odobrene su samo dve vektorske vakcine za humanu upotrebu – Dengvaxia (protiv denge) i Imojev (protiv japanskog encefalitisa).
Da li postoje studije koje garantuju, dugoročno gledano, bezbednost? Do sada su odobrene samo dve vakcine iz mnogo razloga – potencijalne patogenosti kod imunokompromitovanih, dece i trudnica; virusni vektor može steći virulenciju i in vivo; ili se može rekombinovati sa endogenim virusima ili ukoliko dođe do kontaminacije tokom proizvodnje; kod replikujućih vektorskih vakcina postoji i potencijalno širenje virusa na nevakcinisane, ili u krajnjem slučaju domaćin može imati već razvijen imunitet na vektor.
Postoji li onkogeni potencijal izmenjenih ćelija? Mogućnost razvoja autoimunih oboljenja? Šta je sa pacijentima sa hroničnim virusnim infekcijama, obzirom da se takvi često i isključuju iz bezbednosne faze ispitivanja (hepatitis B, hepatitis C, HIV, pa čak i herpes)?
Interakcija sa drugim živim virusnim vakcinama iz redovnog rasporeda? Na mnogo pitanja treba odgovoriti pre nego što se euforično prvi stane u red za grabljenje vakcine i uključivanje trećine svoje populacije u opasan eksperiment.“
Misli li se o tome u Srbiji, ili ćemo, da bismo stekli „imunitet krda“, prethodno morati da imamo „mentalitet stada“?
(borbazaveru.info)
