Ako se s pažnjom i ljubavlju odnosimo prema našem prostoru i shvatimo njegov glas, ako se naučimo da odgonetnemo njegove zvuke, čućemo da i planine govore.
U Srbiji sam 1992. godine jednom naišao na odred Srba, koje su dotle već svi izdali. Kada smo zastali, upitali smo ih:
– Kuda ste se uputili i zašto?
– Idemo da zauzmemo eno on planinu.
– Šta će vam ta planina, tamo ničeg nema, ili je to možda strateškivažna tačka?
– Ma ne, strateški je sasvim nevažna, tamo nema ama baš ničeg, nema vode, ni struje, ali to je naša, srpska planina. Ta planina neće u Hrvatsku, ta planina hoće da ostane u Srbiji. Ona nas zove. DA, tamo stoje mnogobrojni odred Hrvata, a zdesna su Bosanci-muslimani. I, mi sada krećemo i tamo ćemo umreti.
Zašto su tamo krenuli? Može se pomisliti, budale, smešni ljudi. Šta, zar ne shvataju da je živeti lepo, da se može jesti, spavati, šetati, čitati, terati komarce?
Ali, oni idu i ulažu sopstveni život u planinu, zato što ih je planina pozvala. Rekla im je: “Momci, dođite ovamo, dođite. Potrebne su mi vaše smrti. Vaša vatrena srpska krv mora da poškopi moje padine.” Planina im je rekla i shvatili su da ih zove. I, to je ispravno i to nije bezumlje.
Planina nikome nije bila potrebna, ali to je srpska planina. To je svim Srbima razumljivo. Oni su vrlo živ, prekrasan – evroazijski – narod. Stoga Srbi sve smesta shvataju. Oni kažu: “Ta planina, deo je našeg kolektiva, to je naš drug, zove se tako-i-tako i idemo joj u pomoć.”
Dakle, drugi element evroazijske filozofije je duh zemlje, vera u duh zemlje, poštovanje duha zemlje, dijalog sa duhom zemlje, kult duha zemlje.
(Iz knjige Četvrta politička teorija)