Borba Info Vesti
Povod za ovaj razgovor s prof. dr Milomirom Stepićem je njegova knjiga „Kroz balkanski durbin“, koju je nedavno objavio Institut za političke studije.
Temeljna, jasna i u svojoj argumentaciji precizna, odgovarajući na aktuelne teme ona zapravo duboko ponire u širu stvarnost i tumači mnoge fenomene.
* U predgovoru knjige ističete da se na Balkanu najjasnije pokazuju simptomi globalnih i kontinentalnih poremećaja i da onaj ko poseduje balkanski „oslonac“ ima snagu i da „pomeri svet“. U čijim je rukama balkanska „poluga“ danas, te šta govori pogled na svet s Balkana kao sa isturene osmatračnice?
– Balkan poseduje „magnetizam“ koji neodoljivom snagom privlači velike sile. Kada se njegovom geografski predisponiranom posredničkom, kontaktnom, tranzitnom i čvornom položaju između važnih regiona centralne Evrope, istočnog Sredozemlja, Jadrana, Crnomorskog basena, Male Azije i Bliskog istoka doda činjenica da se tu nalazi i „procep svetova“, tj. konfliktni dodir tri svetske civilizacije i sudar geopolitičkih „tektonskih ploča“ – ne čudi nadmetanje glavnih „igrača“ za njegovu kontrolu.
Posle hladnoratovskog trijumfa, SAD na čelu Zapada nisu propustile priliku da stave pod kontrolu i „verige sveta“. Međutim, tzv. unipolarni momenat je prošao i sada na Balkanu svoje mesto traže i drugi akteri. Neki od njih bili su pasivizovani, ali nikada nisu odlazili, a drugi nastupaju snažno, brzo i bez pardona. Štaviše, privodi se kraju i monolitnost Zapada, te se najvažnije njegove članice vraćaju na Balkan sopstvenim vektorima. Dakle, dolazeći multipolarizam sve više će komplikovati ionako teško razmrsiv „balkanski geopolitički čvor“.
* Kako bi izgledala balkanska projekcija multipolarizma?
– Nezahvalno je prognozirati u kom smeru će se transformisati sadašnji unipolarni multipolarizam. Korona, taj „mali, nevidljivi neprijatelj“, pokazala je svu krhkost svetskog sistema i nepredvidivost tranzicije u novi poredak. Po svoj prilici, pandemija je, kao katalizator, ubrzala ono što je ionako bilo neminovno – dolazak multipolarizma kao uvod u neki novi bipolarizam. Balkan ga već odavno registruje, možemo da prepoznamo njegove obrise i da s priličnom sigurnošću odredimo ključne trendove, ali još ne možemo da preciziramo kako će u geopolitičkom smislu izgledati. Ne bi trebalo da se iznenadimo ako relativno brzo „subporedak na balkanskom potkontinentu“ bude formiran u vidu neoklasičnih interesnih sfera ili delova „velikih prostora“ Rusije, Nemačke i Turske, koje možda neće geostrategijski natkriliti SAD, ali hoće geoekonomska „paukova mreža“ Kine.
* Možemo li anticipirati kako će se pobeda ili poraz Trampa na predstojećim izborima odraziti ne samo na poziciju SAD već i na svetski geopolitički poredak?
– Kaže stara izreka: „Izaš’o svet na šiljak, pa krenu stromorom!“ Posle vrhunca nadmoći, SAD su krenule nizbrdo i prete da čitav svet gurnu u provaliju. Veliku obavezu imaju dolazeće sile – prvenstveno Kina i Rusija – da onemoguće SAD da nas odvuku u neku „crnu rupu“. Tramp, njegova „ekipa“ i odgovorne elite uvažavaju realnost, a još više perspektivu, da do pucanja prenapregnute SAD više ne mogu da održe globalnu hegemoniju, te da je racionalnije dobrovoljno se „meko prizemljiti“, obezbediti poziciju „jednog u trilingu“ i zadržati barem monroovsku dominaciju na dva američka kontinenta, nego voditi unapred izgubljenu bitku, suočavati se sa sve oštrijim unutrašnjim tenzijama i možda potpuno podleći destrukciji. Druga strana ne želi da prihvati deklinističku stvarnost, pogrešno procenjuje da SAD i Zapad u celini mogu i dalje da zadrže privilegovanu poziciju i ne odustaje od narcisoidnog stava o Amerikancima kao „neophodnoj naciji“ koja zadržava pravo da silom nameće sopstvene interese u svakom kutku Planete. Stoga aktuelna borba s koronom, enormno naraslom nezaposlenošću i rasno-etničko-socijalnim nemirima, a sutra izborno nadmetanje ne između dva čoveka već između dva koncepta – nisu samo američko već svetsko pitanje.
* Kakva će uloga pripasti Kini u prekompoziciji moći velikih sila, i u kojoj meri će Srbija i srpske zemlje koje kontrolišu ključne balkanske koridore biti favorit na koji Kina ozbiljno računa? Da li bi to olakšalo ili pak srpsku poziciju učinilo još komplikovanijom, i zašto?
– I korona-zaraza je kao lakmus pokazala da Kina ima kapacitet da preuzme vođstvo od SAD i postane vodeća svetska sila. Ali pitanje je kakve su njene predispozicije za globalnog hegemona. Ipak su SAD kao „ostrvo“ zaštićene okeanima, a Kina na evroazijskom megakopnu ima komplikovano, heterogeno i nestabilno okruženje. Treba imati u vidu lucidno zapažanje ruskog neoevroazijca L. Savina da Rusija teži integraciji, a Kina povezivanju.
Srpski činilac na Balkanu ima kvalitet ne samo za ruskog već i za kineskog posrednika jer je ostao jedini oponent američkom atlantizmu. Stoga može da bude njen „favorit“, ali se za tu privilegovanu poziciju treba i samopreporučiti. Uostalom, američkim bombardovanjem kineske ambasade u Beogradu 1999. Srbi i Kinezi mogu se smatrati ratnim saveznicima. A to se ceni i pamti. Trebalo bi znati i predočiti da ni Kinezima, kao ni Rusima, kao eksponent na Balkanu nije dovoljna samo Srbija (naročito ne Srbija sa amputiranim KiM) već srpske zemlje u celini. Da li imamo hrabrosti da se oslonimo na ova dva velika saveznika i u simbiozi interesa rešimo srpsko pitanje, kada smo, na drugoj strani, suočeni s pretnjama i ucenama EU i SAD?
* Povlačenje taksi od strane Prištine otvorilo je prostor za nastavak pregovora. Da li su takse sve vreme opstajale kao adut u rukama SAD za pokušaj političke nagodbe sa Srbijom?
U naručenoj trećerazrednoj predstavi takse su bile očigledan „štap“, a njihovo povlačenje, uz tvrđenje pazara sa tzv. reciprocitetom – „šargarepa“. Ukidanje taksi predstavlja se kao ogroman ustupak arbanaških lidera, ali ne zaboravimo da se u njihovoj senci mnogo toga provuklo i ostalo da traje. Pomenimo samo vojsku i nedavno elektroprenosno pripajanje Albaniji. I sada se na kvaziustupak Prištine očekuje stvarni ustupak Srbije, koji se, okreni-obrni, odnosi na ono što je opipljivo – teritoriju. Ni o kakvoj nagodbi kada je teritorijalni integritet i suverenitet ne sme biti razgovora. To je protivustavno i kažnjivo!
* Ipak, neka nagodba je očigledno „na stolu“. Šta Srbija dobija eventualnom revizijom „neadekvatnih granica“?
– U suprotnosti je i s Rezolucijom 1244 SBUN koja potvrđuje celovitost SRJ čiji je Srbija pravni naslednik, dok njeno pozivanje na sporazum iz Rambujea ne vredi, budući da on nije potpisan. Zašto je Srbija uopšte upala u zamku razgovora o teritoriji, bez obzira što svoju pokrajinu trenutno defakto ne kontroliše? Štaviše, od srpskih zvaničnika se čuju predlozi razgraničenja, korekcije granica, razmene svoje za svoje i tante za tante, da se dobije nešto čime bismo bili zadovoljni…
Teritorijalna trgovina, i to ne sa bilo kakvim već s kosovsko-metohijskim delom Srbije, uvedena je u politički i medijski opticaj kao da se radi o običnoj kupoprodaji njive, bašte, plantaže jabuka ili placa za vikendicu, a ne o nemerljivo važnoj stožernoj srpskoj zemlji. Srpsko pokretanje revizije nametnutih „neadekvatnih granica“ može i treba da se odnosi samo na nekadašnje konstitutivne narode i titoističke republike biše SFRJ.
* Neposredno posle izbora, a pred sam Vidovdan zakazan je sastanak Aleksandra Vučića i Hašima Tačija u Beloj kući na temu nastavka dijaloga. Kako objasniti tvrdnje da se Srbija, oslobođena EU posrednika, nalazi pred povoljnijim mogućnostima rešenja kosovsko-metohijskog problema? Možemo li očekivati drugačiji odnos Trampa prema statusu KiM od onog koji je negovala tzv. duboka država godinama unazad?
– Bez posrednika EU samo se ide u Vašington, ali ga se nismo oslobodili. Ne predaju se tako lako birokrate iz Brisela. Uzdrmanoj na svim „frontovima“ – od bregzita, do zaraze i najezde migranata – EU još samo pred Balkancima može da se nakostreši. A Tramp je problem nasledio od svojih prethodnika i sadašnjih ljutih protivnika. On bi da ubere neki politički poen tako što će ga (se) rešiti, ali ne tako što bi doveo u pitanje tzv. kosovsku nezavisnost koja je plod direktnog, čak i vojnog američkog angažmana. Tako bi narušio ionako poljuljan kredibilitet SAD i dao jak adut u ruke suparnicima koji žele što pre da mu vide leđa. I njemu bi najviše odgovaralo da „slomi“ Srbiju nekim kozmetičkim ustupkom.
Čini se kao da Tramp i tzv. duboka država prema Srbiji imaju odnos dobrog i lošeg policajca.
(Pečat)
