Borba Info Vesti
U SAD sam živeo ukupno 24 godine, tokom kojih sam bio svedok mnogih kriza, ali ovo danas je zaista jedinstvena pojava i ozbiljnije od bilo čega dosad.
Da bih to objasnio, počeo bih od toga što, po mom mišljenju, nije suština tekuće pobune u stotinama gradova u Americi. Suština pobune nije:
1. rasizam ni „povlašćenost belaca“,
2. policijsko nasilje,
3. društvena otuđenost i očajanje,
4. siromaštvo,
5. Tramp,
6. sipanje soli na postojeće društvene rane od strane liberala,
7. unutrašnjepolitička borba zvaničnih krugova i „duboke države“.
Suština pobune obuhvata sve ove razloge, i mnoge druge.
SISTEMATSKO URUŠAVANjE
Važno je uvek imati na umu razliku između „uzroka“ i „povoda“. I mada su svi navedeni činioci stvarni, nijedan od njih nije istinski uzrok ovog što se dešava. U najboljem slučaju, reč je o povodima, ili okidačima. Pravi uzrok je sistemsko urušavanje američkog društva.
Sledeće što moramo imati na umu je to da postojanje dokaza da su stvari u vezi ne znači da je jedna uzrok druge.
Svedoci smo da je američko društvo podeljeno, baš kao i vladajuća klasa (što je čak i važnije). I ne samo to: otkad je izabran za predsednika, svi glasni mrzitelji Trampa podrivaju ne samo njegovu legitimnost, već i politički sistem koji je omogućio da on bude izabran. Neverovatno je da dok, s jedne strane, Tramp skoro četiri godine uništava američku imperiju spolja, mrzitelji Trampa te iste četiri godine uništavaju SAD iznutra!
Najzad, prilično je jasno da, uz sve ograde da „podržavaju samo miroljubive protestante i osuđuju pljačkaše, koji nisu iz gradova“, većina zvaničnih (i alternativnih) medija u Americi nije u stanju da proceni događaje sa stanovišta morala, odnosno etike. Mislim na sledeće:
Ponavljajući mantre da je „bes crnaca legitiman“, liberalni američki mediji praktično odobravaju nasilje i pljačku. Na kraju krajeva, ako je „bes“ crnaca legitiman, a „povlašćenost belaca“ zaista postoji, onda je „razumljivo“ da taj „bes“ „ponekad“ „prekipi“ i dovede do „ispada“ „koji su za žaljenje“. Pogledajte samo ovu sliku na kojoj Bajden kleči pred crnim demonstrantom:
Naravno, Bajden i njegovi reći će da je samo kleknuo pred slatkom devojčicom i njenim ocem koji miroljubivo protestuje, ali ako se sagleda u kontekstu napada na Trampovu retoriku o „redu i zakonu“ od strane Bajdena i njegovih (uključujući četiri bivša predsednika!), mislim da ovakve predstave za slikanje šalju sasvim drukčiju poruku: samo „protestujte“, na vašoj smo strani, što, dolazeći od nekog poput Bajdena, jednog od najizrazitijih simbola jednoprocentne elite i savršenog primerka „povlašćenosti belaca“, pokazuje da dvoličnost američkih političara zaista ne poznaje granice.
Moram primetiti da ova pobuna predstavlja opasnost za oba krila stranke na vlasti: za demolokrate verovatno poslednju priliku da spreče ponovnu Trampovu pobedu, ali ako njihova podrška pobuni bude suviše očigledna, mogla bi se okrenuti protiv njih. Ne podrže li, pak, pobunu, izgubiće svoje glavne glasače (razne „manjine“ koje guraju priču o identitetima, koja ne zanima najveći broj birača).
Slično tome, za Trampa je ovo prilika da pokaže koliko je verodostojan sa svojom pričom o „redu i zakonu“ i obeća zaštitu belcima i manjem delu crnaca u svom glasačkom telu. Bude li, međutim, pri tom previše otvoren i njegova naređenja kod velikog dela stanovništva budu shvaćena kao prekomerna upotreba sile, rizikuje da od sebe odbije mnoge umerene republikrate i gurne ih na stranu demolokrata.
Potpuno istovetnu poruku o slabosti, potčinjavanju i impotentnosti šalju po mom mišljenju i prizori policajaca koji kleče čak i pred mirnim protestantima.
Iako je možda namera da se pošalje poruka saosećanja, ili čak izvinjenja, jedino što će pobunjenici videti je moćan znak predaje lokalnih vlasti, a to smatram veoma opasnim.
Tačno je, ima dosta rasista, nasilnika i sličnih među policajcima u Americi. Tačno je i da mi mnogi tamnoputi prijatelji kažu da osećaju da se policija prema njima ponaša grubo i drugačije nego prema drugim građanima. Putovavši, međutim, širom zemaljske kugle, želim da vas uverim da američki policajci sasvim izvesno nisu najgori na svetu. Zapravo, mislim da su uglavnom pristojni ljudi. I još važnije, ti policajci su ona „tanka linija“ koja društvo štiti od kriminalaca. Sanjati o obrazovanim i miroljubivim policajcima koji nisu rasisti je lepo, ali uklonimo li postojeće policajce iz trenutne jednačine – ne postoji alternativa.
CRNAČKI RASIZAM
Postoji i ono što je Solženjicin nazvao „opadanje hrabrosti“ na Zapadu: velika većina političara u SAD izgubila je hrabrost da kritikuje crnce, čak i kad je očigledno da su dobar deo svojih problema stvorili sami: imam na umu vulgarnu, razvratnu i sve u svemu odvratnu „repersku kulturu“ kojom se većina današnje crnačke omladine „obrazuje“ od najranije mladosti, ili ispiranje mozga tolikoj crnačkoj omladini da je biti pripadnik ulične bande ili prostitutka „kul“ u pogledu oblačenja, govora i sveukupnog ponašanja.
Mislim da je svakom ko je živeo u SAD prilično očigledno da su crnci veoma često (ili uglavnom?) uzrok svog bednog položaja: moji prijatelji s Jamajke i iz podsaharske Afrike (koji žive u SAD) mnogo puta su mi rekli da crnci iz SAD imaju mogućnosti koje nikad ne bi imali na Jamajci ili u Africi, i da lokalni crnci često preziru crnce s Jamajke ili iz Afrike jer se ovi puno bolje snalaze u američkom društvu. Uz to, svedok sam čestih neprijateljskih osećanja američkih crnaca prema Latinoamerikancima. Što se tiče odnosa crnaca prema Azijatima, dovoljno je prisetiti se pobuna u Los Anđelesu iz 1992. Naposletku, mislim da su mnogi (ili većina?) ljudi iz SAD stava da je najjači i najčešći vid rasizma u SAD onaj protiv belaca, naročito od strane politički angažovanih crnaca.
Lično mogu potvrditi sveprisutnost rasizma prema belcima u SAD. Ne samo što sam ga osetio na sopstvenoj koži (živeći u Vašingtonu od 1986. do 1991), već su ga i temeljito dokumentovali ljudi poput Kolina Flaertija, čije su knjige White Girl Bleed A Lot: The Return of Racial Violence to America and How the Media Ignore It i Knockout Game a Lie?: Awww, Hell No! izuzetni primeri crnačkog rasizma spram belaca. I pored svega, ko god se usudi da izusti da su američki crnci bar delom odgovorni za svoj položaj odmah dobija nalepnicu da je „rasista“.
Vama koji ne živite u SAD preporučio bih jednostavan misaoni opit: odvojite svega 20-30 minuta da pogledate snimke i jedne i druge varijante – i „miroljubivih demonstranata“ i „nasilnih pobuna“ i pažljivo posmatrajte ne samo kako su ljudi obučeni, već i način izražavanja, ponašanje, šta i kako govore, pa postavite sebi jednostavno pitanje: da li biste zaposlili ikog od njih i ponudili im pristojnu platu? Sumnjam. Iskreno govoreći, mnogi od učesnika pobuna nisu za zaposlenje, i to nema veze s rasizmom.
Činjenica je da je ono što se ponekad zove „Em-Ti-Vi kulturom“ u stvarnosti ništa do sistematsko uzdizanje sakaćenja kao krivičnog dela. Nastranu rep hitovi poput Fuk Da Police i Kill d’White People – rekao bih da je 99 odsto rep pesama uzdizanje najvećih problema crnačkih zajednica u SAD (droga, nasilje, promiskuitet, posmatranje žene kao objekta, alkoholizam, uzdizanje kriminalnog ponašanja na ulici i u zatvorima, itd). Pa ipak, većina političara u SAD deluje paralizovano, osećajući potrebu da se pretvaraju da su očarani ovom tzv. „crnačkom kulturom“. Ali ni to nije najgore.
Uzmite, prvo, kastriranu vladajuću politiku koja promoviše (nazovi) „kulturu“ koja uzdiže nasilje i mržnju spram onih koji nisu kriminalci, uključujući crnce koji poštuju zakone, a koje oni zovu „Tome“ i na koje takođe imaju pik, kao u ovoj „divnoj“ rep pesmi sa sledećim „stihovima“: „A ima i crnčuga crnjih od crne zemlje / Pričaju po gradu da su im najbolji prijatelji belci / Te crnčuge visiće na banderi / Žive ćemo ih spaliti da svi vide“ (možete poslušati ovde, a tekst pročitati ovde).
Potom dodajte potpuno nefunkcionalnu državu u posedu i vlasti male, sramno bogate, samoljubive bagre (sastavljene, od svih rasa, u velikoj meri upravo od crnaca), uz potpuno odsustvo stvarne društvene perspektive, začinite sve to pandemijom i najgorom recesijom u istoriji SAD s rekordnom nezaposlenošću, čak i među onima koji bi došli u obzir za zaposlenje (oni s nisko spuštenim pantalonama, prekriveni tetovažama, bivši osuđenici i ljudi s potpuno neprofesionalnim stavom ne bi se mogli zaposliti ni da ekonomija cveta).
Ako na kraju sve to potpalite relativno ograničenom varnicom (u vidu ubistva Džordža Flojda od strane bagre nadmenih maloumnika u uniformi), vatra će se trenutno proširiti na celu zemlju, naročito imajući u vidu toliko drugih skupina mimo crnaca koji hoće da se s ličnim motivima nakače na Antifu ili parolu „Životi crnaca su važni“ (mislim, naravno, na mrzitelje Trampa, koji ni jednog trenutka nisu prihvatili njegov izbor).
Zaključak prvi: Ovo nije američka verzija „žutih prsluka“
Prvo, žuti prsluci imali su jasan politički program – pobunjenici u Americi ga nemaju. Drugo, žuti prsluci uglavnom su bili miroljubivi – najveći deo nasilja izazivala je francuska policija (uključujući ubacivanje svojih provokatora među demonstrante). Naposletku, vladajući slojevi i mediji u Francuskoj nisu pokazali „razumevanje“ za pobune, iako je Makron pozirao s dvojicom „gangstera“ da bi ispao „kul“ (ali mu to nije prošlo):
Zaključak drugi: Ovo nije ni revolucija ni građanski rat
Za revoluciju mora postojati snaga kadra za temeljnu promenu režima, ne samo ljudi na vlasti. Parole „Životi crnaca su važni“, pljačkanje prodavnica, ili čak zahtevanje da se prekine finansiranje policije nemaju taj potencijal.
Za građanski rat neophodne su bar dve strane, s različitim političkim stavovima. Pošto američka javnost nema uvida u to ko zaista vlada, nema uslova za građanski rat u stilu „narod protiv vlastodržaca“. On nije moguć ni između „desnice/konzervativaca“ i „levice/liberala“, jer i desnicu i levicu kontroliše duboka država, koja nije ni liberalna ni konzervativna.
Najzad, nije moguće ni ponavljanje sukoba između Severa i Juga, jer moderne SAD više nisu podeljene po toj liniji. Geografski, u izvesnoj meri postoji podela između velikih gradova i ruralnog dela, ali to važi i za sever i za jug države. Namesto toga, svedoci smo društvenog razdvajanja u „zone“, gde je stanje u jednim znatno bolje nego u drugim. (U velikim gradovima s velikim udelom crnačkog stanovništva stanje je uglavnom lošije nego u manjim gradovima s belačkom većinom.) U nekim od ovih zona sve češće viđaćemo ovakve vidove samozaštite:
Zaključak treći: Ovo je pobuna koja je pokrenula sistemsko urušavanje američkog društva
Ovo što se danas dešava zovem ustankom: nasilnim protestom ili pobunom protiv vlasti kao takve. Ako zapalite policijsku stanicu, onda ne „protestujete“ protiv postupaka nekoliko policajaca, već isterujete policiju iz svog okruženja. A pošto bi u civilizovanom društvu država trebalo da ima monopol na (zakonitu) upotrebu sile, vi u suštini odbacujete vlasnost i legitimnost države. Ne verujem da će zbog ovog ustanka Tramp izgubiti izbore, ali je antitrampovski deo vladajućih krugova jasno pokazao da ide strategijom „što gore, to bolje“, jer prosto shvataju da su im ove pobune verovatno poslednja prilika da sve svale na Trampa (i Rusiju, što da ne?) i da ga možda poraze u novembru.
U ovom trenutku, ovo što se dešava se može nazvati jedino zakonom rulje (knjiški izraz bio bi „ohlokratija“). Ali rulja, ma koliko nasilna, retko postigne opipljiv politički rezultat, jer nastupa „protiv“ a ne „za“ nešto. Zato stvarni vladajući slojevi (iza kulisa) instrumentalizuju ovaj ustanak koji je podstakla rulja za svoje ciljeve. Dosad ne bih rekao da bilo demolokrate, bilo republikrate uspevaju u svom naumu. Ali čeka nas dugo i možda veoma opasno leto, koje bi to moglo promeniti.
Bez obira hoće li instrumentalizacija pobune uspeti, svedoci smo sistemskog urušavanja američkog društva. To nipošto ne znači da će SAD nestati s istorijske pozornice. Ali kao što je Sovjetskom Savezu do potpunog sloma trebalo desetak godina (1983-1993), i u slučaju SAD će potrajati dok se potpuno ne uruše. I kao što se Nova Rusija počela nazirati 1999, iz sadašnjeg sloma proisteći se i Nove SAD. Potpuni i konačni slomovi su veoma retki. Oni su uglavnom početak dugotrajnog i potencijalno veoma opasnog preobražaja, čiji je ishod gotovo nemoguće predvideti.
Ali, kao što se ruski narod morao prestati zavaravati blesavim snovima o „demokratiji“ i počeo suočavati s pravim problemima Rusije, tako će i narod SAD morati smoći snage da se suoči sa svojim pravim problemima. Ako to ne učini, država će se najverovatnije raspasti na više međusobno sukobljenih entiteta.
Vreme će pokazati.
Izvor The Saker, 04. jun 2020./Stanje stvari
