Borba Info Vesti
Poput poznog paganskog Rima, Zapad je krenuo putem bez povratka. Ruše mu se simbolički i kulturni temelji, dok materijalne drži mogućnost stvaranja virtuelnog novca
U Sjedinjenim Američkim Državama više ne prođe dan bez rušenja ili inicijative za uklanjanje spomenika bar jedne istorijske ličnosti – Kristofora Kolumba, Džordža Vašingtona, Tomasa Džefersona, raznih političkih ili vojnih ličnosti koje su vodile snage Juga u američkom građanskom ratu (ali i zapovednika snaga Severa i potonjeg predsednika SAD, Julisiza Granta), autora teksta američke nacionalne himne Frensisa Skota Kija…
Predsednica Predstavničkog doma američkog Kongresa, Nensi Pelosi, traži uklanjanje 11 statua iz zgrade Kongresa, uključujući i bivšeg potpredsednika SAD, Džona Kalhuna. Bivši komandant američkih (okupacionih) snaga u Avganistanu i bivši šef CIA Dejvid Petreus traži preimenovanje svih vojnih baza koje nose imena generala Juga, uključujući i onih najpoznatijih – Fort Breg, Fort Bening i Fort Hud.
ROBOVLASNICI NA METI
Svi koji su sad na meti su bili robovlasnici. I to je dovoljno da budu trajno diskvalifikovani, posthumno osramoćeni, osuđeni bez suda – čak iako su, kao Grant, obezbedili trajnu pobedu nad robovlasničkim Jugom ili, kao Vašington, testamentom dali slobodu sopstvenim robovima.
Kao što ističe najpoznatiji američki „paleokonzervativac“, Patrik Bjukenen, skoro polovina potpisnika američke Deklaracije o nezavisnosti i američkog ustava su bili robovlasnici, kao i petorica od prvih sedam američkih predsednika i dvojica od četvorice predsednika čiji su likovi uklesani na čuvenom Maunt Rašmoru u Južnoj Dakoti.
Međutim, bez „oca osnivača“ i njihovih nastavljača ne bi bilo ni SAD. Džeferson je udvostručio teritoriju čiju je slobodu od britanske vlasti Vašington izvojevao. Endru Džekson je osigurao pobedu u drugom ratu protiv Britanaca 1812, a kasnije saveznoj državi pridodao Floridu. Usput je etnički očistio i američke domoroce sa prostora američkog jugoistoka. Jedanaesti američki predsednik, Džejms Polk, takođe robovlasnik, pobedio je Meksikance i anektirao Teksas, američki jugozapad, i zapadnu obalu, uključujući i prebogatu Kaliforniju. Doći će i on na red.
I država i grad Njujork su imenovani po Vojvodi od Jorka i kasnijem engleskom kralju Džejmsu Drugom, osnivaču „najveće britanske robovlasničke imperije“, Kraljevske afričke kompanije, koja je između 1672. i 1689. prevezla 90-100.000 afričkih robova u britanske karipske i američke kolonije. Uz to, najmanje 24 ulice, jedna srednja škola i dva kvarta nose imena bivših robovlasnika. Koliko će se još dugo ove činjenice ignorisati?
LIBERALNI GNEV
Predvodnici ovog sve odlučnijeg javnog „suočavanja s prošlošću“ su, osim nekih – ne svih – istaknutih afroameričkih vođa i Antife i srodnih grupa – američki liberali, uglavnom pripadnici ili simpatizeri Demokratske partije. Odnosno, isti oni pobornici „humanitarnih intervencija“ širom sveta silom američkog oružja. A tog oružja ne bi ni bilo da omraženi robovlasnici i istrebitelji Indijanaca nisu postavili moralne, materijalne i teritorijalne temelje buduće supersile, uključujući i današnjeg „liberalnog“ Njujorka. Ti isti liberali mrze Trampa i optužuju ga za „beli suprematizam“, iako se Tramp zalaže upravo za okončanje intervencionizma i, još gore po „liberalni“ senzibilitet, poboljšanje odnosa sa Rusijom.
Crnački životi su nesporno važni – ali se liberalni gnev sada diže na svakoga ko bi da proširi taj koncept u „svi životi su važni“. Potpredsednik SAD Majk Pens je poslednji u nizu onih koji su, izgovarajući tu rečenicu, postali meta „pravednog“ gneva onih koji smatraju da je takvo razmišljanje takođe „rasističko“. Dugogodišnji sportski komentator koji je 32 godine pratio Divčeve Sakramento Kingse je, zbog korišćenja te rečenice, momentalno najuren sa posla.
Uostalom, i Medlin Olbrajt se vodila i dan-danas se vodi kao „liberal“, ali joj to nije smetalo da podrži bombardovanje Srba – ali i albanske ljudske „kolateralne štete“ – osiromašenim uranijumom, ili da izjavi kako je „vredelo“ uvesti sadističke sankcije protiv Iraka po cenu preko pola miliona umrle iračke dece – što je više, kako ju je podsetila američka novinarka koja ju je intervjuisala, nego broj dece koja su stradala posle američkog nuklearnog bombardovanja Hirošime.
Da li je „liberalu“ Obami smetalo to što je rasturio i osiromašio Libiju, i izazvao krvavi građanski rat u Siriji, i to uz pomoć ISIS-a – što je kasnije razotkrio bivši šef američke vojne obaveštajne službe Majkl Flin. Flin je time, kao i stavom da je bila greška uklanjati Sadama i Gadafija – trajno navukao gnev i Obame i ostalih „liberala“, koji su ga najurili sa mesta Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost pre nego što je čestito i počeo da radi, a zatim pokušali da ga moralno i finansijski dokrajče. U isto vreme, Hilari Klinton, koja je na vesti o Gadafijevoj smrti ushićeno parafrazirala čuvene reči Julija Cezara, „dođosmo, videsmo, a on umre“, je i dalje jedna od glavnih zapadnih „liberalnih“ ikona.
IZGUBLjENO SAMOPOUZDANjE?
Uprkos ovoj licemernoj političkoj instrumentalizaciji crnačkih prava, ipak ne treba potceniti važnost stihijskog širenja slogana „crni životi su važni“ i srodnih demonstracija ne samo širom SAD već i zapadnog sveta uopšte. Kao što vidimo iz belgijskog (uklanjanje statua kralja Leopolda) i britanskog (Sesil Rouds, Edvard Kolston) primera – u zapadnom medijsko-političkom mejnstrimu se sada dovode u pitanje sami temelji današnjeg bogatog i moćnog Zapada, sazdanog na plodovima robovlasništva, genocida domorodaca i brutalnog kolonijalnog izrabljivanja širom zemaljske kugle.
Istog tog Zapada čiji nam „liberali“ decenijama sole pamet kako „ne treba gledati u prošlost već u budućnost“. Njima je, međutim prošlost sada potrebna da bi, uz pomoć glasova raznih manjina i delegitimizacije većinske institucionalizovane istorije i kulture, do nogu potukli „retrogradne“ snage u sopstvenim zemljama. A te snage, kako lamentira vodeći medijski glas američkih konzervativaca, Taker Karlson, ne čine ni približno dovoljno da odbrane ni svoje glasače, ni naciju, ni svoje istorijsko nasleđe. Štaviše, dodaje Karlson, crnkinja koja je sada na čelu najmoćnijeg konzervativnog „tink tenka“, Heritidž fondacije – što je takođe istorijski presedan – nedavno je napisala da je Amerika „beznadežno rasistička“.
Da li su to Amerikanci i drugi zapadnjaci, posle decenija medijsko-obrazovne indoktrinacije od strane kulturno-marksistički orijentisanih profesora i postepenog guranja u dužničko ropstvo od strane finansijskog kapitala koji je preuzeo primat nad industrijskim, većinski izgubili civilizacijsko samopouzdanje? Da li im je konačno, nepovratno narušen imunitet neophodan za samoodržanje?
Ima, međutim, i ovih pitanja: Da li su dekonstrukcionisti spremni da idu do kraja? Da se istinski odreknu plodova vekova robovlasništva, genocida, kolonijalnog izrabljivanja, aktivnog rasizma? Da vrate sve što su zapadni Evropljani i njihovi američki potomci opljačkali širom sveta tokom poslednjih pet-šest vekova? Da se odreknu Kolumbovog velikog poklona i podrže masovnu emigraciju nazad u postojbine predaka? Konačno, da li su „liberali“ osveta istorije, svojevrsna „karma“, ili samo simptom dekadencije koja, kad-tad, zahvati svaku civilizaciju?
RUŠENjE TEMELjA
U SAD jača pokret za obeštećenje svih potomaka nasilno dovezenih crnih robova. Ali će onda i Indijanci morati da dođu na red, radi doslednosti. Koji će biti odgovor? Novčana kompenzacija za otetu zemlju novostvorenim dolarima bez pokrića? Pitanje je da li bi ono što je ostalo od indijanskih plemena ponovo bilo spremno da prihvati đinđuve te vrste.
Tramp, korona i prateća ekonomska kriza su širom otvorili vrata velikog zapadnog ormara, i skeleti ispadaju brže nego što se mogu izbrojati. Da nije bilo to, bilo bi nešto drugo. Poput poznog paganskog Rima, današnji Zapad je krenuo putem bez povratka. Ruše mu se svi temelji – simbolički, kulturni, samospoznajni, dok materijalne drži još samo mogućnost neograničenog stvaranja virtuelnog novca i hartija od vrednosti – dok i taj balon konačno ne pukne.
Nema razloga da naš istočno-rimski teritorijalno-duhovni prostor – sve do Vladivostoka – deli sudbinu posrnulog Zapada, kao ni pre 16 vekova, a pogotovo da od njega prima lekcije. Mi nemamo ništa ni sa zapadnim robovlasništvom, ni sa njegovim genocidima, ni sa njegovim surovim kolonijalnim izrabljivanjem, pa ni sa njegovim štampanjem novca bez pokrića, nezabeleženim u svetskoj istoriji. Naprotiv, i mi smo među njegovim žrtvama.
Osim razmišljanja o nadoknadi i saniranju posledica raznih surovih okupacija naših prostora tokom vekova, uključujući i divljačko i nezakonito NATO bombardovanje i potonju „tranzicionu“ pljačku, vreme je da, poput Konstantina, Justinijana i njihovih naslednika, razmišljamo o spasavanju i očuvanju, odnosno obnavljanju onoga što vredi u evropskoj civilizaciji i da sarađujemo ravnopravno i otvoreno sa nadolazećim Istokom. Uostalom, mi nemamo ni kapaciteta za zapadnu aroganciju, ni razloga za samomržnju i samode(kon)strukciju.
((sveosrpskoj.com)
