Ova priča dogodila se na samom kraju prošlog veka. Na Balkanu je tada bilo nemirno i ruski padobranci su morali da sprovode red u regionu.
Oni su bili deo mirovnih snaga. Ali, ko se seća tih vremena, verovatno se samo tužno osmehuje. Nije bilo govora o održavanju mira.
Ko zna šta bi bilo tada na teritoriji Kosova da nije bilo ruskih vojnika.
O tome možete napisati ne jedan, već deset tekstova. Ipak, ovoga puta ćemo se skoncentrisati na susret ruskih padobranaca sa Albancima.
Evo kako je bilo:
Borci 98. bataljona vazduhoplovne divizije su izvršavali borbenu dužnost tokom koje su naišli na borbeno vozilo bez identifikacionih oznaka.
Unutra je bilo nekoliko snažnih momaka. Ispostavilo se da su Albanci.
Naredili su im da izađu. Svi Albanci su poslušali Ruse, osim njihovog komandanta. Navodno ga je iznerviralo to što su Rusi vezali njega i njegove momke.
Albanci su počeli da vređaju padobrance, ali Rusi su miroljubivi ljudi. Jedan Albanac je rekao: „Hrabri ste samo kada imate oružje. Hajde da vas vidimo kakvi ste u borbi prsa u prsa. Mnogo sam trenirao i učestvovao u dosta borbi. Niko me ne može pobediti”.
Jedan padobranac je pristao. Albanac je bio vrlo zadovoljan. Ruke pritvorenika bile su oslobođene. Protivnici su ušli u improvizovani prsten.
Albanac je nastavio neumesno da dobacuje. Padobranac je ostao miran, tih, staložen.
Borba je počela a završena je kada je Albanac konačno izgubio svest, Rus ga je spustio na zemlju.
Nakon ovoga, vođa odreda mogao je samo da prizna da su ruski padobranci sila.
Webtribune.rs