Borba Info Vesti
Za razliku od najbesprizornijih javnih i dvorskih ulizica aktuelnog predsednika Republike koji, panično, sve čine da od Vrhovnika naprave patološkog lažova, ubeđujući ga da bi za njega (a ne za njih oko njega) bilo super da po treći put slaže građane i ne povuče se sa mesta šefa najjače partije ni posle ovih izbora – ja svome predsedniku hoću da verujem.
Kao znak dobre volje, opraštam mu odmah prvu i drugu laž: onu, izrečenu još 2012, kad je naš sadašnji Vrhovnik, agitujući sa NJegovu eks-Ekselenciju, rekao da predsednik svih građana Srbije nikada neće biti i predsednik (samo) jedne stranke, a i onu drugu, ispaljenu 2017, da će se, sa mesta predsednika Es-en-esa povući tokom 2019.
Verujem, dakle, da će, još tokom izborne večeri, 21. lipnja, na Svetog velikomučenika Teodora Stratilata, u času saopštavanja velikog izbornog trijumfa njegove partije (prvi sam čestitao!), Vrhovnik slavodobitno, uz pokoju suzu radosnicu i ono “Odraslo dete, osamostalilo se”, izgovoriti i prostoproširenu rečenicu: “Vidimo se u nekom drugom filmu”. I tako ispuniti obećanje koje je, inače, oročio za Vidovdan, ostavljajući, doduše, mogućnost da, ako baš bude ono “ne bih ja više, ali hoće me narod”, to bude kraj godine, i ni sekund više.
A, kad se to desi – ja i dalje verujem da će to biti za Vidovdan – ide drugi deo obećanja. “Ne bih voleo da se kandidujem, i nadam se da neću biti kandidat na sledećim predsedničkim izborima”, tako je rekao naš sadašnji predsednik, u više navrata, otkako je predsednik. Pošto već “ne bi voleo”, ja ga, da sam opozicija ili njegov stranački kolega, svejedno, ne bih ni terao da se kandiduje.
Ja mu verujem i kad veli da su ovo poslednji izbori (parlamentarni, vojvođanski pokrajinski, te lokalni) na kojima je on, pozajmljivanjem svog imena i prezimena, rejtinga i autoriteta, izvojevao još četiri godine vlasti za svoju mastodontsku Es-en-es. Elem, deco, evo vam pa se sad igrajte, borite i izborite sami…
Šta, onda, počev od Vidovdana, kada izabrani predsednik Republike postane predsednik svih građana Srbije, a ne, pod jedan, predsednik naprednih videlista i pripadajućih im interesnih grupa, pod dva, šef svih državnih i paradržavnih institucija Srbije, a tek pod tri, ono za šta je izabran i za šta je, po Ustavu Srbije, nadležan – hitno očekujem od predsednika svih građana, dakle, i mog predsednika?
Da se vrati Ustavu pod skute i da se, dobrovoljno, deakumulira sa svih mesta i funkcija koje je, protivustavno, naakumulirao.
Možda da krene – to najmanje boli samodršca u odlasku – od protivustavnog činjenja nečinjenjem, tj. kukavičkog, šefu države neprimerenog, zabijanja u pesak i ćutanja na svakodnevne demonstracije sile, izrugivanja međunarodnom pravu i pravdi od strane “svih vidova, rodova i formi” NATO okupatora Kosova i Metohije.
Eto, kad novopostavljeni kosovski premijer Avdulah Hoti (čija vlada zavisi od podrške Vrhovnikove “Srpske liste”!) kaže: “Sa Srbijom ne može biti pregovora o teritorijalnom integritetu Kosova! Ja ne želim niti imam mandat ni kao građanin, ni kao premijer, da pregovaram o teritorijalnom integritetu Kosova! O ustavnoj organizaciji države Kosovo se ne pregovara!
Sporazumi koji će se postići sa Srbijom moraju da budu u duhu Ustava Kosova!”… eto, ja, za početak, ne očekujem ništa više nego da moj, od Vidovdana vanstranački, predsednik Republike, zvao se on i Aleksandar Vučić, prvi put za ovih osam godina otkako je zaseo na vlast, da istu, skoro potpuno istu, izjavu kao i gospodin Hoti, samo da tamo gde piše “Kosovo” bude “Srbija”…
Svaki put kad neki birokrata iz Vašingtona ili Brisela, svejedno, po automatizmu bahatog odbijanja svega što se ne uklapa u zapadnu mantru “jedinstvenog i nedeljivog Kosova kao nezavisne države”, kaže: “Razmena teritorija između Kosova i Srbije nije prihvatljivo rešenje! To nije nikakvo rešenje. Ona ne bi rešila nijedan od problema, ne bi donela više stabilnosti i ne bi bila u interesu većine građanki i građana. Uostalom, to bi bio i veoma štetan presedan, za sve zemlje Zapadnog Balkana!”… eto, ja od mog predsednika Republike, očekujem tek toliko kuraži, da ponovi i stalno ponavlja, ali i delovanjem brani, istu tu rečenicu, uz prethodnu sintagmu da je Srbija, a ne Kosovo, jedinstvena i nedeljiva država…
Od mog vanstranačkog predsednika, očekujem da, pre nego što se, iz obe stranačke, prezuje u obe vanstranačke čizme, iskoristi činjenicu da će, tih nekoliko sekundi, i dalje biti u neformalnom statusu uzurpatora tužilaštava i sudova i zakonodavne i izvršne vlasti, te da nađe neki zakonski osnov (ima ih, Bogu hvala, na pretek), te da inicira poništavanje izbora koji će biti održavni 21. juna.
Evo mu samo nekoliko ideja, među više stotina takvih zakonskih mogućnosti.
Predsednik Republike ima ustavnu dužnost da raspusti Narodnu skupštinu ako ona, na primer, „u roku od 30 dana od dana kada je prethodnoj vladi prestao mandat“ ne izabere novu vladu?!
Pošto je Brnabićkinom kabinetu mandat istekao još 3. juna, ukoliko zaključno sa 2. julom, ne bude izglasana nova vlada – Vrhovnik ima dve mogućnosti: da odmah raspusti novoizabrani parlament ili da ponovo zažmuri na oba oka, još jednom prekrši Ustav i Zakon o predsedniku Republike, i da se nada kako će i „Sestre karmelićanke“ iz Ustavnog još jednom zažmuriti na ovo konstantno antiustavno delovanje „u produžetku“! Što mu, kao predsedniku svih građana Srbije, sigurno neće pasti na pamet.
Izbori se već održavaju u nevreme, 18 dana nakon što je prethodnom sazivu Narodne skupštine i Vladi koju je taj saziv izabrao – istekao mandat! Dakle, Srbija već osam dana nema ni zakonodavnu ni izvršnu vlast!
Član 27 Zakona o izboru narodnih poslanika nalaže da se izbori za poslanike održavaju najkasnije 30 dana pre isteka mandata poslanika kojima ističe mandat. Dakle, trebalo je da budu održani najkasnije do 3. maja.
Dalje, danom potvrđivanja mandata novoizabranim poslanicima, prestaje funkcija poslanika čiji mandat ističe. Kakav sad “datum potvrđivanja” kada je prethodnom sazivu mandat već istekao 3. juna, a nikakvim pravnim aktom (leks specijalisom ili slično) mandat bivšim poslanicima nije produžen?!
Idemo dalje: potvrđivanje mandata novoizabranih poslanika vrši se u roku od 30 dana od dana proglašenja konačnih rezultata izbora, što znači da će to, u najboljem slučaju, potrajati do početka jula, pa ispada da najmanje 50 dana Srbija neće imati parlament, a Vladu, verovatno, i neki mesec duže!
Pa, dalje: Republička izborna komisija je potvrdila liste Es-en-esa, za izbore za sva tri nivoa, pod istovetnim imenom “Aleksandar Vučić – Za našu decu”, iako čovek čije je ime odrednica liste nije kandidat ni za šta na ovim izborima!
Posebna priča je famozni član 9 Zakona o predsedniku Republike koji jasno kaže da – citiram – predsednik Republike ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.
To što se, od strane vlasti namerno izabrani slučajni prolaznici u Ustavnom sudu, u 21. veku upinju da dokažu da je zamlja, ipak, ravna ploča – ne može da poništi zdrav razum: elem, šta bi drugo bilo stvaranje privida Vrhovnikovog kandidovanja za predsednika svih opština i gradonačelnika svih gradova, za republičkog i za vojvođanskog poslanika – nego beskrupulozno “obavljanje druge javne funkcije” (u ovoj slučaju, obavljanje funkcije predsednika najjače vladajuće partije usred izborne kampanje!), što Ustav izričito zabranjuje?!
Po članu 22. Zakona o lokalnim izborima naziv izborne liste za gradske i lokalne izbore određuje se prema nazivu političke stranke, a u naziv se može uključiti ime i prezime lica koje politička stranka odredi kao nosioca izborne liste. Je li onda normalno da taj nosilac liste bude Aleksandar Vučić kad se već nije kandidovao za odbornika u skupštinama opština Gadžin i Vladičin Han, u Brzoj, Beloj, Smederevskoj, Bačkoj i ostalim srpskim palankama, u Donjem, kao i Gornjem Milanovcu, na Novom i na Starom Beogradu, u Sremskoj i Kosovskoj Mitrovici, u Bačkoj i (šumadijskoj) Topoli, u obe, niškoj i beogradskoj, Paliluli i tome slično?
Nije se kandidovao ni tu niti u ostalih 180 oština, gradskih opština i gradova, a ipak, kao predsednik Republike, svojim imenom na čelu svih tih lista zamajava građana cele Srbije koji, na običnim životnim lokalnim izborima, ne glasaju za one koji njihove probleme rešavaju na terenu, nego za nekoga ko, ni po Ustavu ni u praksi, nije nadležan za upravljanje lokalnim zajednicama?
Shodno istom članu, još jedna nedoumica: ako već ovaj zakon dopušta “isticanje bliže oznake” te liste u punom imenu izborne liste, da li je prosečnom građaninu Srbije slogan nemačkih nacionalsocijalista sa izbora iz 1936. “Unseren Kindern – Die Zukunft durch A.” baš prva asocijacija (da li je, uopšte, primeren?) na ime Vrhovnikove partije – Srpska napredna stranka? Streljajte me, ali ja tu, za razliku od Republičke izborne komisije, ne vidim sličnost između te dve stranke, a šta će tek biti ako se neka partija koja nastavlja kontinuitet Nemačke nacionalsocijalističke radničke partije pozove na krađu intelektualne svojine – eto nama međudržavnog problema…
Doduše, ne bih se ja baš zakleo da je “neko tamo”, u Vrhovnikovom propagandnom štabu, bio baš potpuno neinformisan o tome gde je, kako, zašto i s kojim ciljem prvobitno porođen slogan “Za našu decu”, za izbore za nemački Rajhstag, održane 29. marta 1936. godine.
Zažmurite i pokušajte da dočarate sebi ovakvu sliku: Nemačka propaganda tvrdila je da je 1936. započelo nemačko „zlatno doba“, a tamošnjeg Rajhskancelara i Firera (dvojstvo ličnosti) je „bilo prosto sramota koliko nam je (Nemačkoj) dobro išlo“. Već u februaru je Nemačka organizovala Zimsku olimpijadu u Garmiš-Partenkirhenu u februaru; u maju je organizovan “blic-desant” na Rajnland (Rajnsku oblast) i njegovo priključenje Rajhu; usledila je, u avgustu, Letnja olimpijada u Berlinu.
Te, 1936, u milionskom tiražu, štampana je i ilustrovana propagandna čitanka za decu pod naslovom „Adolf Hitler. Firerov život“. Te 1936, zbio se, pod sloganom „Partijski kongres časti“, najviši skup Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke.
Ah, da, usledilo je i jedno (obavezujuće!) neobično uputstvo za izveštavanje medija, maja, te zlatne 1936: „Ne sme da se izveštava o uvozu punokrvnih konja!“ Bio je to vrhunac bizarnosti u oblasti javnog komuniciranja, pošto je, tri godine pre, donet Zakon o novinskim urednicima koji je novinare oslobodio političkog uticaja vlasnika i izdavača medija, ali ih je, na drugoj strani – obavezao da izvršavaju obavezna državna uputstva!
Ministar narodnog prosvetljenja i propagande dr Gebels je odmah potom ustanovio „Centralnu konferenciju za štampu Rajha“, kao metod preventivne, prethodne cenzure medija.
Da bi dobili akreditaciju za izveštavanje sa tih „presica“, osim detaljne biografije, novinari su morali da prilože i „pozitivno mišljenje” iz policije! „Obavezna uputstva“ za izveštavanje, odnosno naručena pitanja su se, naravno, podrazumevala… Uslediće ubrzo i Gebelsova naredba o zaštiti muzičkog kulturnog dobra, „Muzička kontrola Rajha“ koja je, sve glumeći nepristrasnost – prvo udarila na one koji su baš baš „preterali“ u podilaženju Fireru. Za početak, zabranjeni su songovi poput „Dala si me Domovini“ i „Omiljeni cvet Adolfa Hitlera je skormni runolist“. Recimo, slobodarski izlivi energije i zdravlja, skoro pa sokolske manifestacije i ekskurzije širom Nemačke pod parolom „Snaga kroz radost“ (Kraft durch Freude)… Propagandne čete Vermahta (Oružanih snaga) brojale su, u to vreme, više od 100.000 pripadnika!
Međutim, mog vanstranačkog predsednika Republike aboliram – verujem da je, kao što pisah još pre uvođenja “korona-stanja”, neko “smestio Zeku Rodžeru”, da je predsednik bio neobavešten u vezi sa pokušajem diverzije od strane njegove pretorijanske propagande.
Zato sam, kao malu pomoć, i pobrojao samo deo povoda, pravnih mogućnosti i zakonskih osnova da moj vanstranački predsednik Republike, pa zvao se on i AV, već 21. juna uveče, porazmisli o poništavanju izbora.
Da, jeste Makijaveli, u svome “Vladaocu”, konstatovao da je “vladalac uvek imao načina kako da u zakon odene svoje verolomstvo”, pa čak i savetovao da “mudar vladalac ne treba da se drži obećanja kada je to na njegovu štetu”. Ali, bila je to Firenca, s početka 16. veka.
Ja verujem da će moj predsednik Republike, sad kad se, kao što je obećao, ratosilja svojih partijskih okova, umesto oktroisanog (darovanog, naturenog, nametnutog odozgo) parlamenta, svome dragom narodu podariti prave, izistinske, fer i demokratske izbore, pa kom’ opanci, kom’ obojci.
(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
