Vladeta Janković: Ako preda Kosovo, Vučić neće politički preživeti

Potpisivanje međudržavnog obavezujućeg sporazuma s Prištinom Vučić će, kao Milošević bombardovanje, politički za neko vreme verovatno preživeti, ali će biti smrtno ranjen – kaže u intervjuu za Direktno.rs prof. dr Vladeta Janković.

Janković je bio ambasador u Velikoj Britaniji i Vatikanu, a na političkoj sceni Srbije je aktivan od početka devedesetih godina prošlog veka, najpre kao član obnovljene DS, a zatim i kao najbliži saradnik Vojislava Koštunice u DSS. Važi za jednog od najvećih ovdašnjih intelektualaca. Profesor Janković je autor više knjiga iz istorije književnosti kao i kultne knjige „Mitovi i legende“ po kojoj je snimljen veoma popularan serijal na TV Beograd.

S Jankovićem smo razgovarali o predstojećim izborima i o Kosovu i Metohiji.

Rezultat predstojećih izbora, koje će bojkotovati veći deo opozicije i gde na biračkim mestima neće biti kontrole, unapred je poznat. Šta će ta nova, a zapravo stara vlast, doneti Srbiji u još jednom mandatu?

– Ishod izbora je izvestan taman koliko je bio u vreme socijalističkog samoupravljanja, kad smo bivali suočeni sa dramatičnom neizvesnošću odlučivanja između kandidata jedne iste stranke. Smešno je i tužno što se danas jedina neizvesnost svodi na to kakav će biti raspored sirotinjskih mandata među opozicijom sabijenom daleko ispod deset odsto. „Nova“ vlast će inače nastaviti starim putem, samo sa utoliko više pohlepe, agresije i bezobzirnosti ukoliko im trenutak istine bude bliži.

Da li se možemo nadati bilo kakvom boljitku?

– Na kratak rok, nikakvom – čak naprotiv. Očekujem da se ekonomske posledice epidemije, odnosno nerazumnog finansijskog junačenja vlasti, osete još pre jeseni. Politički, predstoji nam period resantimana i depresije, koji će za demokratsku javnost biti još teži od predizbornog naprednjačkog besnila. Ako bi se kroz iskušenja bojkota izrodilo neko kredibilno opoziciono jezgro spremno na rad i odricanja, i ako vlast, kao što hoće, bude nastavila sa arogancijom, nasiljem i budalaštinama, možemo se nadati da, možda već ove zime, počne da se oseća nova energija, da se nazire put ka onome što nazivate boljitkom. Istorija i zdrav razum svedoče da je preokret neminovan, s tim što niko ne može tačno da zna koliko ćemo čekati na poslovičnu kap koja prepuni čašu, a ta kap, kao što obično biva, može kanuti i u vidu nekog sasvim nepredvidljivog i po sebi beznačajnog događaja.

Da li za Vučića postoji crvena linija očuvanja države i naroda, preko koje ne bi prešao pa makar izgubio vlast?

– Ne postoji. Čak i kad bi postojala, sada je suviše kasno jer iz blata u koje se on, sa svojim okruženjem, zaglibio nema izvlačenja. I kad bi hteo da ustukne, to više ne može jer je takva cena samovlašća: ni sa kim nije delio odgovornost, pa sada suviše opstanaka zavisi od njega lično.

Šta je njegov plan? Da vlada doživotno bez obzira na posledice? 

– Razume se da mu je ideja da bude kao Đukanović, ali da bi to postigao, mora obezbediti ono što Mila održava tolike godine, a to je jedan pouzdan oslonac, pokrovitelj kojem se plaća određena i neizbežna cena. Vučić će morati da se opredeli, i to uskoro, jer je njegov sadašnji položaj na vlasti neka vrsta levitacije. Najmanji problem su mu unutrašnji protivnici, jer će posle izbora lako kontrolisati kupljenu opoziciju.

Kako ocenjujete odluku većeg dela opozicije da bojkotuje izbore?

– Budući potpuno svestan cene i rizika, ubeđen sam da je bojkot jedino ispravna odluka. Iz iskustva onog  nekadašnjeg, pravog DSS-a znam šta znači godinama održavati u životu vanparlamentarnu stranku, pukom verom i trudom, a bez sredstava i pod surovim pritiscima, ali znam i koliko vredi kad se odoli iskušenjima. Onima koji ne budu učestvovali na ovim izborima stvarno neće biti lako, ali ko izdrži verujem da će mu se isplatiti. Uz malo sreće, mogla bi se iskristalisati i nova ličnost, koja bi – a to je u Srbiji neophodno – personalizovala alternativu Vučiću, a bila neopterećena predrasudama javnosti. Onaj deo opozicije koji preživi biće prekaljen i očvrsnut, ulivaće poverenje i moći će da pogleda u oči izneverenom biraču koji traži za šta bi se uhvatio. Tu negde bi mogla da se formira kičma buduće demokratske Srbije.

EU i SAD od Vučića već duže vreme očekuju da ispuni nekoliko njima važnih zahteva: da s Kosovom potpiše međudržavni sporazum i dozvoli prijem u UN, da izvrši promene Ustava Srbije, da se distancira od Moskve i Pekinga, da razreši ubistvo braće Bitići… Šta se od svega toga može očekivati posle izbora?

– EU i SAD nemaju istu koncepciju rešenja, ali i jedni i drugi smatraju neophodnim prijem Kosova u UN, a to je upravo ono što mi po svaku cenu treba da izbegnemo. Od svih prepreka koje očekuju Vučića, a nabrojane su u vašem pitanju, jedna je bitna i zapravo sažima sve druge: to je potpisivanje takozvanog međusobno obavezujućeg sporazuma. Našoj javnosti će to biti predstavljeno kao beznačajan ustupak, jer međudržavnog priznanja i razmene ambasadora neće biti, ali će Kosovo i Metohija za Srbiju biti ne samo „de fakto“ već i „de jure“ izgubljeni, jednom zauvek. Nije isključeno da sever Kosova dobije malo više autonomije, a eventualna razmena teritorija može biti samo na našu štetu, jer je Vranjska dolina za našu zemlju isto što i plućna arterija za ljudski organizam.

Koliko će odluke te nazovi nove vlasti biti legitimne kad će izbore bojkotovati opozicija i dobar deo glasačkog tela? Legitimitet sigurno ne mogu da daju stranke kojima je SNS skupljao potpise?

– Svako razdvajanje žita od kukolja – a to je upravo ono što se maja i juna 2020. dešava sa srpskom opozicijom – blagotvorno je i mora doneti ploda. Ako za trenutak skinemo rukavice dobrog tona, možemo reći da od onih koje se izjašnjavaju kao opozicija (tu Šešeljeve i ne računam), na izbore izlaze samo mučeni profesionalizovani političari, koji ne bi znali šta će sa sobom u životu ako nisu poslanici, nekoliko ucenjenih Udbinih klijenata, grupica preko mere ambicioznih neveža koji su zalutali u politiku, neki koji su se zadovoljili malim parama i još po neko ko poput muve bez glave zunzara po opozicionoj sceni.

Nisu se baš istakli nekim novim idejama…

– Tu nema ni principa, ni ideje, niti bilo kakve smislene strategije. Pravde radi, postoji i nekoliko izuzetaka, u osnovi ispravnih i dobronamernih ljudi, koji (budući toga verovatno i sami svesni), popuštaju kad se nađu između čekića i nakovnja. Za njih je jedino šteta, a sve ono drugo pada – kao što je davno rečeno – jer je bilo padu sklono, a bolje od toga i ne zaslužuje. Kome takvi mogu dati, i kakav to, legitimitet?

Po pitanju Kosova jasno je da Zapadu nije problem Vučić, ali se od njega očekuje da spreči da Rusija i Kina ne blokiraju prijem Kosova u UN. Da li će Putinu i Si Đinpingu biti preči interesi Vučića ili Srbije, ili i će i oni iskoristiti Kosovo za ostvarenje nekih svojih interesa? 

– To su pitanja iz domena visoke svetske politike, za kakva su nadležni specijalizovani instituti, takozvani tink-tenkovi ili diskutanti uz pivo pred seoskim prodavnicama. Koliko ja vidim, NATO je uzeo pod svoje sve u regionu sem nas i Republike Srpske, a Rusija, i Kina još manje od nje, ne mogu ništa do da nas koriste kao neku vrstu monete za potkusurivanje. Verujem da će nastaviti da blokiraju ulazak Kosova u UN sve dok to ne postane žeton za ulog u nekoj drugoj, njima isplativijoj igri.

Kako god da okrenete Vučić je u ovom trenutku miljenik i Istoka i Zapada. Ali, i Tantal je bio miljenik bogova…

– Tantal je istinsku naklonost bogova zloupotrebio na način stravičan u mitskim razmerama. Vučić u svetskim razmerama ne uživa ničiju istinsku naklonost niti ima format da bilo šta zloupotrebi. On je danas kao čep koji pluta na nemirnoj površini dok ga voda ne natopi toliko da sam potone u mulj na dnu.

Grenel i Lajčak su veoma zainteresovani da se sve reši u narednih nekoliko meseci. Bliže se i izbori u Americi… 

– Rešenje kosovskog problema sigurno bi pomoglo Trampovoj predizbornoj kampanji, ali to i ne bi bio neki bitan doprinos, a nema više vremena da se čitava operacija u propagandnom smislu dovoljno efektno izvede. Ta okolnost, uzeta zajedno sa evidentnom neslogom među samim Albancima, i povrh toga nesumnjivom neusklađenošću pristupa EU i SAD, čini verovatnim da će se trenutno stanje nastaviti još neko vreme. Ako u Americi na jesen demokrate ne zamene Trampa, zamrznuti konflikt bi mogao opstati dosta dugo.

Da li u Srbiji postoje političke snage i nacionalne institucije koje bi mogle da spreče Vučića da se odrekne Kosova i Metohije? Da li ih vidite u SANU, SPC, Univerzitetu, Skupštini, opoziciji…?

– Krajnje je vreme da se razume kako SANU i Univerzitet sačinjavaju pojedinci, čak po pravilu snažne individualnosti, od kojih svaka ima svoja uverenja i shvatanja, te da ih ne treba neprestano prozivati da se kao celine politički izjašnjavaju. Lično ipak verujem da postoje trenuci velikih, krajnjih nacionalnih kriza kada bi i te ustanove morale da zauzmu jedinstven i čvrst stav, a odricanje od Kosova (pod čime podrazumevam potpisivanje tzv. međusobno obavezujućeg sporazuma) mislim da je takva prilika. Od Skupšine ovakve kakva je ne treba očekivati baš ništa u smislu otpora izvršnoj vlasti, ali bi Crkva bar na tom redutu morala da se konačno distancira od nosioca Ordena Svetog Save prvog stepena.

Kakav će biti stav SPS-a? Dačić se istakao lobiranjem da pojedine zemlje ponište priznanje nezavisnosti Kosova.

– SPS nema ideologiju, a za stanje na Kosovu snosi istorijsku odgovornost. To je danas interesna grupa, koja se održava na iluziji ruske podrške i realitetu Bajatovićevih para. Sve drugo su predstave „za galeriju“ i manevri da se glava održi nad površinom vode, u šta spada i Dačićevo tobože diplomatsko petljanje. Jedini stav koji SPS već 20 godina ima jeste grčevit napor da se, na bilo koji način i bez obzira uz čije skute, politički preživi.

Kako će narod reagovati?

– Narod može da reaguje samo ako postoji kakva-takva organizovana snaga koja će ga pokrenuti. Ako toga ne bude, nastaviće se potištenost, bezvoljnost i kukavna nada u novih 100 evra iz gospodareve ruke.

Da li će Vučića, šta god odlučio, Kosovo koštati političke karijere? Na koji način bi Vučić mogao da politički preživi Kosovo? To sigurno neće biti ni stanje “zamrznutog konflikta”. 

-„Zamrznuti konflikt“ i jeste ono što ga već osam godina održava, pa ako hoćemo i učvršćuje, na vlasti. Za njega nema bolje vesti od odlaganja i zastoja u pregovorima. Ne zaboravimo ni moćnu propagandnu mašinu koju je sistematski izgrađivao i koja će učiniti sve da gorku istinu zamagli i prefarba u ružičasto. Ali uprkos svemu, potpisivanje sporazuma sa Prištinom on će – kao Milošević bombardovanje – politički za neko vreme verovatno preživeti, ali će biti smrtno ranjen.

Šta je u ovom trenutku Srbiji veći problem – Kosovo ili to što u državi nema vladavine prava, slobode medija, političkih sloboda…

– Da je država ono što bi mogla i što bi trebalo da bude, kad bi dakle posedovala sve to što nabrajate, i kada ne bi bila toliko duboko prožeta kriminalom, ni Kosovo joj ne bi bilo tako prosto oteti.

Svako malo evropski poslanici i ugledne međunarodne organizacije upozoravaju da Srbija više nije demokratska država i da je daleko od puta ka EU. Kojim putem je krenula ova vlast na čelu s Vučićem, Brnabićkom, Dačićem…?

– Pre svega drugog, ova vlast je preokupirana brojanjem glasova i načinima da ih što više nagomila. Strateška opredeljenja su tu u dalekoj pozadini. Uprkos razočaranjima, pa i poniženjima, koja godinama doživljavamo od EU – počev od podrške odvajanju Crne Gore, preko priznanja Kosova do nedavne restrikcije izvoza medicinske opreme u vreme epidemije – litanija o evropskom putu ne prestaje. Ta naivna vera važi podjednako za vlast i opoziciju, koja se nada da će nešto postići ako se Briselu žali na nepravde koje joj Vučić nanosi u izbornoj kampanji. Seća li se još iko izbora u Albaniji juna prošle godine, gde je opozicija bojkotom učinila da izlaznost bude 21 odsto, i šta se dogodilo?

Evropa se ponela prilično nezainteresovano?

– Vuk je pojeo magarca, svu vlast su mirno prigrabili socijalisti, a Evropa je izdala jedno ali baš namrgođeno saopštenje. Hoću da kažem da se ne treba uzdati u bilo čiju podršku spolja, jer bojkot izbora ima smisla i izgleda da u nekom krajnjem ishodu uspe samo u meri u kojoj njegovi nosioci imaju rešenosti, sposobnosti i snage. I stalo mi je da sasvim jasno dodam: duboki otpor prema članstvu u Evropskoj uniji nimalo ne umanjuje poštovanje za evropsku kulturu i svest o zakonitoj pripadnosti toj tradiciji.

A kojim putem će narod? Sve je veće siromaštvo, posla nema, plate bedne, natalitet pada, narko-dileri i navijači su postali jači od zakona, proganjaju se misleći i civilizovani ljudi, mladi i obrazovani beže preko granice… 

– Nacija je u svakom pogledu na silaznom putu, tu ne može biti sumnje, a osnovni razlog je nepostojanje iole uređene države. Nije velika mudrost reći da je, samo zahvaljujući tome, naprednjačka vlast mogla da opogani sve čega se dotakla. Kako ja vidim stvar, i od privredne propasti, od korupcije i laži, od kriminala i od razorenih institucija, gore je što ova vlast podmuklo i svesno (samo jedan primer – Pink) truje duše, kvari ljude i obezvređuje svaki valjan poriv.

Nema sumnje da je nacija u velikom problemu?

– Tu postoji još nešto drugo, važnije – podozrenje da se s nama kao s narodom dešava nešto čudno. Da li je moguće da je 100 evra napojnice zahvalno zgrabilo skoro šest miliona punoletnih srpskih državljana, uključujući rasejanje, dvaput više nego što ih glasa na izborima? Da li je moguće da ljudi ne shvataju da im je Vučić uzeo nekom hiljadu, nekom dve, a nekom pet hiljada evra, a da im sada daje po stotku? Da li je moguće da iko sa gramom razuma u glavi može poverovati da je SNS pred izbore tek četvrti po zastupljenosti u medijima? Da li je moguće da ludački prizor obraćanja punoj sobi televizora ne izazove bar tračak sumnje kod ljudi koji sutra treba da odluče hoće li u rukama tog čoveka ostaviti svoju sudbinu još četiri godine? Ako je sve to moguće, nama i kao naciji i kao državi potrebni su jaki lekovi – zaključio je Vladeta Janković.

(Direktno.rs)