Borba Info Vesti
Mape uma su naši misaoni pretinci za organizovanje podataka iz sveta oko nas. Posebno su važni za stavljanje novih dešavanja u odgovarajući kontekst.
Da nešto s našim mapama uma nije u redu videlo se nedavno po tome kako je građanski Beograd dočekao Milanovićevo protestno napuštanje proslave Bljeska.
Podsetiću da je predsednik Hrvatske došao u Okučane na proslavu godišnjice Bljeska, kako bi odao „počast onima koji su pali za Hrvatsku“. Napustio je svečanost jer se, kako je objasnio, „jedan od učesnika skinuo u uniformu s grbom Za dom spremni“.
Zbog ovog Milanovićevog poteza građanski Beograd pao je u trans i samo što Milanovića nije istetovirao na zadnjici.
Boris Tadić: „Čestitam Milanoviću na današnjem hrabrom gestu otpora ustaštvu i jasnom vrednosnom opredeljenju“! (4.500 sviđanja)
Milivoj Bešlin: „Gest Milanovića vrlo hrabar i vrlo važan“!
Antonela Riha: „Milanović održao lekciju svim političarima u regionu“ (3.400 sviđanja)
Srđan Dragojević (na Rihu): „Istina“!
Balša Božović (na Rihu): „O da!“
Vesna Pešić: „Uvek nekoliko koraka ispred. A postaju i kilometri…“
Ranka Čičak: „Bravo!“
Mirjana Mališić: „Ovo je pravi Predsednik. Da sam mogla glasala bih za njega“.
Znači, dođeš da proslaviš etničko čišćenje Srba (uz likvidaciju uhvaćenih staraca, žena i dece). Ali, ipak napustiš skup zbog nacističkog pozdrava. Jer, može NDH patriotizam, ali baš ustašluk – ipak smo u EU 2020.
I to je bilo dovoljno da građanski Beograd umre od sreće.
Pouka: Srbe možeš da proteruješ i istrebljuješ koliko te je volja. A onda napraviš tek jedan mali gest. I Beograd jedva dočeka da uzvikne: „živelo regionalno pomirenje“.
Isto je bilo i prilikom poslednjeg polaganja venaca u Jasenovcu. Beograd je bio sav oduševljen što su, ove godine, hrvatska, jevrejska i srpska delegacija bile u jednoj koloni.
„Nisu više pod Bogdanovićev cvet stizali u nekoliko kolona“, egzaltiran je komentator lista Danas, „nego u smernom poretku dobrih đaka neke škole Dobra. Glavnu ulogu, po svemu sudeći, odigrao je novi hrvatski predsednik“.
Međutim, upravo te večeri na HTV prikazan je dokumentarac u kome se slavi Alojzije Stepinac. To je onaj prelat koji je uoči Pokolja pisao: „Šizma (tj. pravoslavlje) je najveće prokletstvo Europe, skoro veće nego protestantizam. Tu nema morala, nema načela, nema istine, nema pravde, nema poštenja. (…) Najidealnije bi bilo da se Srbi (u Hrvatskoj – S. A) vrate vjeri svojih otaca, tj. da prignu glavu pred namjesnikom Kristovim – Sv. Ocem. Onda bismo i mi konačno mogli odahnuti u ovom dijelu Evrope (…) Žalosna je, ali izgleda po svemu istinita narodna poslovica: nit u moru mjere, nit u Vlahu vjere” (v. ovde 352).
Dakle, na dan kada se obeležava Jasenovac, hrvatska državna TV slavi vojnog vikara genocidne nacističke hrvatske države (1941-1945). A aktuelni hrvatski predsednik – upravo taj koji je najzaslužniji za velelepnu i svetskoistorijsku „jednu kolonu“ – poznat je po tome što se hvalio dedom ustašom i slavio Antu Starčevića, utemeljivača hrvatske ideologije srbocida koja je i dovela do Jasenovca.
Ali, Beograd će, u svojoj akciji Bravo Zorane, sve to lepo da gurne u stranu. Videće samo ono što želi da vidi. Kao žena koju muž svaki dan tuče, a kada jedan dan preskoči, ona sva srećna zaključi: „Ipak me voli“.
* * *
Ista priča je i s genocidnom akcijom Oluja. Hrvatska svake godine slavi „besprekorno čistu vojničku pobedu“ – u kojoj je četiri puta brojnija i upola mlađa hrvatska vojska, uz obilatu pomoć NATO-a, porazila razoružane i ostavljene teritorijalce RSK (nisu smeli da koriste avijaciju i rakete, a Miloševiću je stavljeno do znanja da bi pokret srpskih tenkova preko Drine doveo do NATO bombardovanja; v. ovde 163-170).
U toj genocidnoj akciji, Srbi koji su preživeli Pokolj (1941-1945) bili su proterani, a dve hiljade zatečenih civila je pobijeno. Time je okončana druga faza trodelnog plana srbocida: pobiti, proterati, pohrvatiti.
Genocid je upravo to što se desilo u Oluji: pobiješ svakog koga se domogneš. „Čestitam Hrvatima veliku pobedu“, sarkastično je napisala Marija Todorović, „kada je hrvatska vojska pretukla do smrti mog dedu Stanka Narančića, iz Gline, jer nije hteo da napusti kuću, odnevši mu frižider. Imate se čim dičiti“.
Iz sudbine pobijenih civila, jasno je da sve ono „što je izbjeglo pred Olujom u stvari umaklo ispod kame“. A Hrvatska svake godine upravo to slavi.
Dočim, Beograd? Već sam opisao mentalne pretince u koje naša medijska i kulturna elita smešta Oluju: kriv je srpski nacionalizam koji je nahuškao Krajišnike, da bi, potom, njihove traktorske kolone „slao na Kosovo i prodavao im vodu za 10 maraka“.
Ovi pretinci, kao što sam već pokazao, počivaju na običnim lažima. Narodu koji je 1941. mirno čekao da ga zvaničnici NDH 1.0 odvedu do jama, niko 1991. nije morao da objašnjava kakav će mu biti tretman u NDH 2.0. A „naseljavanje Krajišnika na Kosovo“ i „flaša vode od 10 maraka“ – to su urbane legende unapređene u standardne (auto)šovinističke alate za viktimizaciju Srba (i prećutno skidanje krivice s današnje Hrvatske).
Ni zvanični Beograd nije ništa bolji. On svake godine žali sve žrtve, „tiho i dostojanstveno“. I to je sve.
Susedna država proslavlja masovno etničko čišćenje, masakr zarobljenih civila, te završetak genocida nad našim narodom. A mi – „tiho i dostojanstveno tugujemo“?
A da pomislimo da uložimo neki diplomatski protest zbog slavljenja genocida? Da kažemo da to nećemo više ćutke da trpimo i da će se njihovo nekrofilsko radovanje srbocidu morati odraziti na naše ekonomske odnose? Da pomenemo mogućnost da hrvatske firme tretiramo isto kao oni naše? Da zapretimo da ćemo priupitati srpske turiste koji se spremaju na letovanje u Hrvatsku – a da nećete i vi, sa svojim domaćinima, da proslavljate Oluju?
Prelazimo preko Oluje kao da je to ništa. Tako šaljemo poruku ohrabrenja i drugim šovinistima iz komšiluka koji maštaju da „srpsko pitanje“ reše po hrvatskom modelu. Jer, nema kazne za to.
Uostalom, građanistički Beograd već ima spremljenu mentalnu matricu u koju će smestiti svaku novu Oluju: za sve je kriv srpski nacionalizam.
Kao što ovih dana reče Ivan Videnović, fizičar beogradski i nekadašnji pomoćnik ministra nauke (iz G17): „Crnogorci su peta ex-YU nacionalna zajednica s kojom Srbi dolaze u sukob. S nama (Srbima – S. A) nešto ozbiljno nije u redu. Pokazujemo potpunu nesposobnost za miran život u multietničkim državama u kojima nismo većinski narod“. „Nijedno od ljudskih prava `našeg naroda` u BiH i CG nije ugroženo. Ugroženo je jedino umišljeno kolektivno pravo da od tih država pravimo Veliku Srbiju“. „Političari koji kažu da ćemo uvek biti uz `naš narod` tamo gde je ugroženo isključivo to umišljeno pravo, iskazuju pretnju da silom odvajaju teritorije susednih država. Zato je Srbija, podsticana u tome Rusijom, faktor nereda i nestabilnosti u regionu“ (slično piše i Srđan Puhalo).
Srbe samo proteruju, što ih se zatekne pobiju, knjige im spaljuju, table im lupaju, grobove rasturaju, crkve im uzimaju, a decu preveravaju… A sva ostala prava imaju – no su Srbi nesposobni za miran suživot. Ne mogaše ni s Turcima, ni s Austrougarima, ni s Rajhom – sve njima nešto smeta…
Zbog takvog našeg stava, nekim komšijama ide voda na usta kad se pomene Oluja. „Hrvatska je uz podršku svjetskih sila iskoristila povoljan trenutak“, objašnjavaju ideolozi unitarne BiH, i „protjerivanjem srpskog stanovništva završila sukob kao građanska država, čime je postigla visok stepen političke stabilnosti“.
Hrvatska – građanska država?! Može još neki vic?
A komentator Radio Sarajeva čak direktno preti Republici Srpskoj pominjanjem novih „kolona srpskih izbjeglica (…) na traktorima“, uz opasku da će „sa sobom ponijeti dio BiH samo koliko se zakači na opanak, cipelu i traktorsku gumu“, a „i to je previše“.
Problem je što isto to iz Srbije najavljuje, recimo, i Pavle Radić (Autonomija info), predviđajući „egzodus Srba iz paradržave RS“, samo „bude li se nastavilo protivbosansko ludilo Dodika, podržavanog iz Beograda i Moskve“. Za CG to ljubazno najavljuje Kišjuhas (Danas): „Srbi iz Crne Gore mogli bi da priupitaju Srbe iz Hrvatske koliko je tragično završila njihova odbrana i zaštita iz Beograda“.
Mentalne matrice za opravdavanje Zločina su tu. Čeka se još samo Zločin.
* * *
Koliko su ove mape uma bezumne vidi se po tome kakav tretman u građanskom Beogradu ima Republika Srpska, a kakav Republika Hrvatska.
Srpska je, naravno, genocidna tvorevina, a Hrvatska normalna EU država.
Biljana Srbljanović je, uz sliku knjige Istorija Republike Srpske, napisala: „prvo je bio genocid, a onda `država` – kraj istorije“.
Branislav Jelić se hvalio da u E novinama „tretiramo Republiku Šumsku kao genocidnu tvorevinu“, „paradržavu stvorenu na leševima ljudi po kojima (danas) nekažnjeno gaze njihovi dželati”, najavivši da će njen „rok trajanja određivati pravdoljubivost čitavog demokratskog sveta“ (znači: što RS pre nestane, to je više pravde u svetu?!).
Teofil Pančić Srpsku naziva „gnusnom Karadžićevom državolikom krastom”, „glomaznom crkotinom, razjapljenom nasred puta”, „’Rozmarina bebom’, prekomandovanom iz pakla među žive ljude”, „neljudskim Nemestom”, „perverznom tvorevinom bez istorijskog, geografskog, demografskog ili bilo kojeg drugog suvislog utemeljenja”. Srpska, po Pančiću, „nema ’bolju stranu’: to je nastalo putem zla i zarad zla, i u večnom održavanju plamena zla i mržnje iscrpljuje se njegov smisao, i tu pomoći nema”.
A Hrvatska? Građanski Beograd za Hrvatsku ne dozvoljava bilo šta da se kaže. Genocid? Za Jasenovac su krivi fašisti, a za Oluju Milošević. Hrvati rušili Jugoslaviju dva puta? Krivi političari. Bacaju Srbe u more? Svuda ima budala. Slave ustaše? A kod nas četnike.
Ove mentalne matrice su toliko pogrešne da su prosto perverzne.
Najpre, kao što je primetio Aleksandar Lambros, „država može biti genocidna tvorevina na dva načina: 1. onako kako su to SAD ili Hrvatska; 2. ili onako kako su to Izrael ili Republika Srpska; dakle, 1. država nastala na genocidu, ili 2. zbog potrebe da se on spreči – tj. zbog garanta opstanka jedne nacije u uslovima jasno izraženih istrebljivačkih namera neposrednog okruženja“.
Srpska ima veze s genocidom samo utoliko što je nastala iz borbe da Srbi ne završe ponovo u jamama. A Hrvatska je stvorena upravo na tim na jamama – iza kojih je usledilo proterivanje i asimilovanje.
Evo šta kažu brojke. Srba je 1890. u Hrvatskoj i Slavoniji bilo 26%, a u Dalmaciji 16% (ovde HHVII; ovde 150); posle Pokolja (1941-1945) ostalo ih je 14%, do 1991. pali su na 12%, a posle Bljeska i Oluje ima ih tek 2% – ali, „90% srpske dece u školi pohađa katoličku veronauku“.
U „genocidnoj“ Republici Srpskoj, pak, Hrvata i Muslimana je 17% – naspram „multikulti“ BH Federacije, gde je Srba tek 2%. A i u „fašističkoj“ Srbiji (čak i bez KiM) udeo nacionalnih manjina je 17%.
Kako to da je genocidnoj Srpskoj i u fašističkoj Srbiji udeo nacionalnih manjina osam puta viši nego u europskoj Hrvatskoj i multikulti FBiH? A da nije možda neki problem u našim mentalnim matricama?
U toj europskoj Hrvatskoj, da podsetim, legalizovan je pozdrav Za dom spremni – što je isto kao da je u Nemačkoj normalizovan Sieg Heil. Srušeno je 3500 spomenika antifašističkoj borbi u 2. sv. ratu, a podignuto mnoštvo spomenika ustaškoj vojsci i pripadnicima tog nacističkog i genocidnog pokreta (ovde, ovde ili ovde; da ne govorimo o ustaškim imenima ulica).
Ustaše su, još od 1993, dobili državne penzije, a napadi na Srbe se ne kažnjavaju („novi detalji napada na Srbe u Vukovaru: tukli ih čekićima i palicama, sudac ih odbio poslati u zatvor“).
„Zamislite sledeće“, piše Lambros: „U najvećoj berlinskoj katedrali drži se misa za Hitlera dok ispred protestvuje šačica Nemaca s transparentima na kojima opominju da je to ipak čovek koji je u gasnim komorama pobio milion i po Jevreja. Fudbaleri nemačke reprezentacije pozdravljaju navijače nacističkim pozdravom. Na nemačkim trgovima rok grupe pevaju pesme s refrenom `čujte bando Jevreji, stići će vas naša ruka i u Izraelu`. Organizovane grupe mladih Nemaca lome table s natpisima na hebrejskom. Nemačka država plaća penzije nacističkim oficirima. Nemačka pred međunarodnim sudom tuži Izrael za genocid. A Jevrejima se sugeriše da prestanu da pominju holokaust jer će u suprotnom Nemačka da iskoristi svoj diplomatski uticaj u međunarodnim organizacijama da spreči izraelski pristup“.
Opasna je zabluda da je današnja europska Hrvatska normalna država s problemom ekstremizma. Ne, ona je savremena verzija NDH onoliko koliko joj okolnosti dopuštaju.
Današnja Hrvatska je, zapravo, efikasnija od Pavelićeve – spustila je udeo Srba u Hrvatskoj više nego Pavelićeva NDH.
Današnja Hrvatska liči na normalnu državu – ali nije. Stvorena je na trodelnom genocidu, a njen glavni trenutni cilj je dovršavanje (asimilacija, kao treća faza) i ireverzibilnost genocida.
Smešno je kada naši građanisti kažu da „Hrvatska danas i NDH nisu isto“, te da „srpski nacionalisti pokušavaju da spreče razvoj specijalnih odnosa između Srbije i Hrvatske“, kao što postoje „između Izraela i Nemačke“.
Nemačka je: 1. temeljeno denacifikovana i teritorijalno kažnjena; 2. izgradila kulturu kajanja zbog genocida na Jevrejima.
Hrvatska nije ni jedno, ni drugo.
„Šta bi me ubedilo u to da se (današnja) Hrvatska suočila sa svojom nacističkom prošlošću i konačno je se nedvosmisleno odrekla?“, pita se Aleksandar Lambros. I odgovara: „Ubedilo bi me:
zakon o zabrani negiranja genocida;
spomenik pobijenim Srbima u centru Zagreba (onakav kakav su Nemci podigli Jevrejima u centru Berlina);
suočavanje s počinjenim genocidom kroz obrazovni plan i program u hrvatskim školama;
izmeštanje Stepinca iz zagrebačke katedrale;
povraćaj imovine svim proteranim Srbima i omogućavanje njihovog povratka;
aktivna diplomatska podrška Srbiji od strane Hrvatske u svim međunarodnim političkim telima, posebno u EU;
hrvatski predsednik na kolenima u Beogradu – i Papa na kolenima u Beogradu“.
Ima li ičega od toga?
Kako, onda, možete današnju kriptoustašku Hrvatsku da poredite s denacifikovanom Nemačkom? I s kojim pravom je proglašavate za normalnu državu?
Samo jedan karakterističan detalj. Evo kako je hrvatski N1 stranim gledaocima objasnio šta se desilo u Jasenovcu: „Ustasha-led camp in Jasenovac in which thousands of Jews and members of other ethnic group as well as Croatian anti-Fascists and democrats were killed“.
Nigde Srba u Jasenovcu?
A Oluja? Za N1 Zg to je bila „oslobodilačka akcija“!
Kako je moguće da novinari beogradskog N1 nemaju problem s takvim „izveštavnjem“ svojih zagrebačkih N1 kolega? To je stoga što su mentalne matrice beogradskih novinara podešene na dva aksioma: 1. čistimo samo svoje dvorište; 2. srpski nacionalizam je najopasniji.
I zato, da se vidi N1…
* * *
I poslednja naša zaumna mentalna matrica o kojoj ću ovde da govorim tiče se daljih planova hrvatskog nacionalizma.
Hrvatski admiral u penziji Davor Domazet Lošo, inače savetnik prethodne predsednice Hrvatske, nedavno je izjavio: „zna se da je cela BiH zapravo hrvatsko kraljevstvo, to je hrvatska zemlja. Hrvatska zemlja je i Boka Kotorska, sve do Ulcinja“, a „hrvatska zemlja su i Srem, Bačka i delovi Banata“.
Građanski Beograd na ovakve „incidente“ odmahuje rukom. „I kod nas ima budala – eno ga Šešelj“, bio je najčešći komentar ispod ove vesti.
Ali, tih „incidenata“ u Hrvatskoj je toliko mnogo da slobodno možemo da govorimo o dominantnoj kulturi. Setimo se, recimo, manifestacije „Srijem Hrvatskoj“, tvrdnje Matice Hrvatske da su „Srijem i sjeverozapadna Bačka“ „olako prepuštene hrvatske teritorije“, i skandalozne činjenice – zbog koje se zvanični Beograd nikada nije bunio – da Hrvatska jednu od svojih županija zove „Vukovarsko-srijemska“ (kao da mi svoj okrug nazovemo Bačko-baranjski; da li bi oficijelni Zagreb to prećutao?).
To su za nas sve „odvojeni incidenti“ – kao onaj kada hrvatska predsednica govori o „Vojvodini i Srbiji“ kao o dve „susjedne zemlje“; ili, kada govori o radosti „cijele Hrvatske” – „od Visa do Kupresa“ (a Kupres je u Livanjskom kantonu, u BiH); ili kada ministar odbrane Hrvatske izjavljuje da je „Hrvatska vojska spremna na nove Oluje“?!
U naše standardne mentalne matrice ulazi i neprestno potcenjivanje opasnosti i neprijatelja. Nemarno se odnosima prema činjenici da je uništenje Republike Srpske i izlazak na Drinu sledeća etapa hrvatskog Velikog projekta. Kao što je dobro uočeno, „premda su Hrvati napravili etnički čistu Hrvatsku, i dalje im smetaju Srbi – i smetaće im dogod ne dopru do Drine i ne podboče se pod Beograd“ (ovde HHV).
Moramo, najpre, sebi da razjasnimo u glavi, a potom i da svoju decu podučimo, da će se, ma šta da kažu beo-influenseri, svako popuštanje hrvatskoj politici trodelnog genocida završiti s nekim novim, manjim ili većim, Jasenovcem ili Olujom.
Ne rešiimo li se što pre tih suludih mentalnih matrica, postoji realna opasnost da deo našeg naroda ponovo završi bilo u kamionima za Jasenovac, bilo na traktorima za Srbiju.
Hrvatska se sprema da, za par meseci, proslavi 25 godina Oluje. Šta ćemo tim povodom da uradimo? Još jednom da sednemo i otplačemo – tiho i dostojanstveno?
Slobodan Antonić (iskra.co)
