Borba Info Vesti
Nacistički obaveštajci ovladali su veštinom širenja dezinformacija među saveznicima putem radio-talasa nakon okupacije Francuske i kampanje za Atlantik.
Međutim, tokom 1944. godine, NKVD i SMERŠ (kontraobaveštajna služba Crvene armije) pokrenuli su slične operacije i remetili prikupljanje obaveštajnih podataka Vermahta do samog kraja rata.
„Funkšpil“ (nem. radio-igra) koji su izvodili sovjetski obaveštajci tokom Drugog svetskog rata pomogao je da se zaustave nemačke operacije prikupljanja obaveštajnih podataka na Istočnom frontu i dao je veliki doprinos pobedi, spasivši desetine ili čak stotine hiljada života, kaže Vladimir Makarov, istoričar ruskih obaveštajnih službi, koji je opširno pisao o toj temi.
Funkšpil i rat dezinformacijama
Makarov je u razgovoru za Sputnjik objasnio da ideja o slanju dezinformacija putem radija nije novina Drugog svetskog rata i da su se Sovjeti za nju zainteresovali neposredno nakon početka rata na Istočnom frontu, u junu 1941. godine.
„Prvu radio-igru u cilju dezinformisanja neprijatelja izvelo je Specijalno odeljenje Severozapadnog fronta u septembru 1941. godine“, podsetio je istoričar.
Međutim, tek je na proleće 1942. godine, kada su nemački specijalci počeli masovno da puštaju padobrance „naoružane“ prenosnim radio-stanicama iza sovjetskih linija, „funkšpil“ postao glavna alatka sovjetskih kontraobaveštajnih službi.
Dana 25. aprila 1942. narodni komesar za unutrašnje poslove Lavrentij Berija predstavio je Jozefu Staljinu izveštaj o zarobljenim nemačkim agentima od kojih je zaplenjena radijska oprema. „NKVD veruje da se zaplenjena nemačka radijska oprema može koristiti u interesu komande Crvene armije, kako bi se neprijatelj dezinformisao u pogledu razmeštanja i pregrupisanja jedinica Crvene armije“, navodi se u izveštaju.
Staljin je taj predlog odobrio, i od tada je nemačka komanda počela da dobija izveštaje o neobičnim dešavanjima na Istočnom frontu.
Prema rečima Makarova, postoji važna razlika između sovjetske i nemačke taktike. „Za razliku od radio-igre koju su izvodili Nemci, naša je bila centralizovana i podrazumevala je učešće Generalštaba.
Tu je specijalna grupa radila na sastavljanju dezinformacionog materijala. Na tome su bili angažovani najbolji pojedinci“. To je, kako napominje istoričar, značilo da je svaka operacija pažljivo pripremana za maksimalan efekat.
Štaviše, kaže Makarov, većina zarobljenih nemačkih obaveštajaca složila se da radi za sovjetsku stranu, uz pažljive provere, kako bi se utvrdilo koliko su ovi novi dvostruki agenti iskreni.
To je podrazumevalo potragu za bilo kakvim tajnim signalima koje bi ovi agenti mogli da pošalju kao znak da su uhvaćeni. NKVD je izdao stroga, detaljna uputstva o korišćenju ovih dvostrukih agenata krajem 1942. i rasporedio ih različitim teritorijalnim i vojnim kontraobaveštajnim jedinicama.
„U slučaju uspešne radio-igre, agenti nisu samo bili pošteđeni krivičnog gonjenja već su čak i nagrađivani“, objasnio je istoričar.
Na scenu stupa „maskirovka“
Sovjetska doktrina „maskirovke“ (u bukvalnom prevodu „prerušavanje“), ili vojne obmane, tj. primena mera koje podrazumevaju sve ― od kamuflaže, preko diverzija do lažnih manevara ― postaće ključna taktika Crvene armije tokom Drugog svetskog rata, a ponovo će se koristiti i tokom Hladnog rata, pa čak i kasnije.
Taj koncept je korišćen i u sklopu „funkšpila“, objasnio je Makarov. „Da bi se naše dezinformacije smatrale istinitim i da bi se smanjila verovatnoća da određena radio-igra ne uspe, preduzimane su mere ’maskirovke‘“.
U praksi je to značilo da kada se pošalje paket dezinformacija, Crvena armija ili jedinice za snabdevanje počinju sa propratnim lažnim aktivnostima, pa potencijalni nemački agenti u sovjetskim linijama mogu da svojim očima vide i potvrde „istinitost“ dezinformacije.
Na primer, znajući da Nemci imaju veliki broj agenata u Moskvi, glavnom železničkom čvorištu zemlje, sovjetska komanda bi slala opremu i municiju obilaznicom, što bi ukazivalo na pripreme za (lažnu) ofanzivu. Pored toga, napravljena su i lažna skladišta za lažnu opremu.
Budući da je nacistička obaveštajna služba pratila kretanje visokih zapovednika Crvene armije, operacije su uključivale i izveštaje o tome kako se određeni general šalje u jednom pravcu, a u stvarnosti bi bio raspoređen negde drugde.
Slanje dezinformacija je čak pomoglo i u odbrani Moskve, u junu 1942. ― planirani napad Luftvafea opozvan je zbog lažnih izveštaja da je u prestonicu radi podizanja odbrane prebačeno nekoliko borbenih pukova, protivavionska artiljerija, reflektori i cepelini.
Ista taktika korišćena je da se nemačkoj visokoj komandi dostave lažne informacije o stanju sovjetske vojne industrije, na primer fabrike tenkova ― slati su izveštaji ili sa preteranim ili sa umanjenim brojkama u odnosu na njihovu stvarnu proizvodnju.
Sovjeti su koristili radio-igru čak i za sprečavanje nacističkih pokušaja da potpale nacionalistička osećanja u raznim regionima SSSR-a i za zaustavljanje potencijalnih sabotaža železnica. „Bilo je veoma važno zaštititi železničku vezu između Murmanske i Arhangelske oblasti, odakle je dolazila oprema koju su SSSR-u isporučili saveznici“, rekao je Makarov.
Još jedan trik koji je koristila sovjetska obaveštajna služba bilo je sprovođenje specijalnih misija dezinformisanja, namerno osmišljenih da pokažu „nedostatak profesionalizma sovjetskih agenata“.
Njihov cilj je bio da nacističkim obaveštajcima pruži lažni osećaj superiornosti. U tim operacijama bi rad sovjetskih organa bezbednosti izgledao nespretno i omogućavao bi čak i da se dekodiraju šifrovane poruke ― za maksimalni efekat.
Iz odbrane u napad
U periodu 1944. godine, nakon što je Crvena armija oslobodila većinu sovjetskih teritorija i započela prodor ka Nemačkoj, operacije dezinformisanja postale su složenije i još značajnije, pošto su imale za cilj da prikriju sovjetske ofanzivne operacije.
„Tokom ofanzivne operacije u Budimpešti, početkom 1945. godine, u napadu su korišćene trupe sa Trećeg ukrajinskog fronta. Kako bi razbila grupu Vermahta koja je poslata da se probije do grada i pomogne opkoljenim nacističkim snagama, direkcija SMERŠ-a Trećeg ukrajinskog fronta upriličila je radio-igru. Nemci su poverovali u dezinformacije i povukli značajan deo snaga iz glavnog pravca napada, što je omogućilo našim trupama da uguše pokušaj nacističkog proboja“, priseća se Makarov.
Prema rečima ovog istoričara, krajem rata, sovjetske dezinformacione operacije postale su toliko složene da su bile u stanju da prevare nemačku komandu ne samo kada je u pitanju razmeštanje pojedinih bataljona ili pukova, već i čitavih armija! To je, prema njegovim rečima, efektivno onemogućilo nemačkoj obaveštajnoj službi da Vermahtu pruži pouzdane informacije o planovima Crvene armije.
„S druge strane, Nemci nisu uspeli da poremete rad sovjetskih pozadinskih linija. Naše bezbednosne agencije neutralizovale su na hiljade sabotera i tako sprečile da na desetine hiljada jedinica oružja, eksploziva i municije eksplodira u sovjetskom zaleđu“, dodao je, napominjući da je to uključivalo i sprečavanje atentata na sovjetske lidere.
„Može se reći da su sovjetske specijalne službe u potpunosti porazile neprijatelja. U suštini, rad ogromne nemačke obaveštajne mašinerije nije imao nikakvog efekta. Zato su organizatori i učesnici ovih dezinformacionih akcija dali ogroman doprinos pobedi“, naglasio je Makarov.
Operacija „Berezino“
Verovatno najpoznatija sovjetska misija „funkšpila“ bila je operacija „Berezino“, obmana koja je započela u avgustu 1944. godine. U okviru nje su domaći nemački antifašistički borci širili dezinformacije o velikoj (nepostojećoj) nemačkoj grupi koja se nalazi iza sovjetskih linija, u šumama Belorusije.
U operaciji je iskorišćen potpukovnik Henrih Šerhorn, odlikovani oficir iz Prvog i Drugog svetskog rata, koji je zarobljen u borbama kod Minska, i koji je pristao da sarađuje sa sovjetskom obaveštajnom službom.
Šerhornova nepostojeća armija „brojala je“ 2.000 vojnika i imala je za cilj da namami nacističke obaveštajne jedinice i vojne snage u zamku dok pokušavaju da uspostave kontakt sa njegovim snagama i da im obezbede zalihe. Operacija je bila toliko uspešna da je nemačka visoka komanda nastavila da uspostavlja kontakt s Šerhornom i veruje da su njegove snage stvarne sve do samog kraja rata, dodelivši mu čak i Viteški krst i Gvozdeni krst u martu 1945. godine.
Formirane su specijalno obučene sovjetske jedinice koje su glumile trupe Vermahta kako bi dočekale nacističke padobrance. Ove jedinice, pod komandom Ota Skorcenija, legendarnog komandanta, sabotera i špijuna, poslate su da provere postojanje „Šerhornovih jedinica“, ali su neutralisane na putu.
„Sovjetski obaveštajci su tokom rata ’ukrštali mačeve‘ sa Skorcenijem i njegovim ljudima, i to uvek s uspehom“, primetio je Makarov. „Sudeći prema njegovim memoarima, sam Skorceni je ostao u blaženom neznanju da je kampanja potpukovnika Šerhorna i njegovih jedinica u sovjetskom zaleđu u stvari bila sjajno izvedena operacija sovjetskih specijalnih službi“.
NKVD i SMERŠ su uspeli da zadrže nemačku visoku komandu u mraku o Šerhornovoj prevari sve do poslednjih dana rata. Prvog maja 1945. nemačka strana je obavestila Šerhorna o samoubistvu Adolfa Hitlera, čime su potvrđeni odvojeni izveštaji o Firerovoj smrti.
Nemačka obaveštajna služba je poslednji telegram Šerhornu poslala 5. maja. U njemu je pisalo: „Superiornost neprijateljskih snaga porazila je Nemačku… Teška srca smo primorani da prestanemo da vam pružamo pomoć“. Tri dana kasnije, u noći 8. maja 1945. Nemačka je potpisala bezuslovnu kapitulaciju.
Podsetimo, svet 2020. godine obeležava 75. godišnjicu pobede nad fašizmom i kapitulacije nacističke Nemačke.
U okviru projekta „75 godina od Velike pobede“, Sputnjik vam predstavlja ekskluzivne materijale o Drugom svetskom i Velikom otadžbinskom ratu. Saznajte sve o najvećim bitkama i herojima Drugog svetskog rata, čitajte svedočenja preživelih, komentare stručnjaka, pogledajte dokumente koje je deklasifikovalo rusko Ministarstvo odbrane, arhivske fotografije i video-snimke.
